Bio je to festival koji je na jednom mestu okupljao i zabavnjake i narodnjake – rekao je Aca.

Prođe pola veka od premijernog izvođeja Tozovčeve legendarne pesme „Oči jedne žene“. Bilo je to na „Pesmi leta“ 1972. godine, prvom i najvećem putujućem muzičkom festivalu na prostorima bivše Juge i rasejanja.

„Od kad smo se upoznali,
volim te, volim ja,
od kad smo se upoznali,
srećan sam, srećan ja.
Voli me, ljubi me,
jer te moje srce želi,
voli me, ljubi me,
jer zauvek biću tvoj.
Te oči, oči jedne žene,
sad su ljubav moja,
sad su radost moja,
ne mogu, ne mogu bez nje.
Ja za ljubav nisam znao,
bez tebe bejah sam,
ti si sunce moga neba,
za tebe samo znam.
Kad bi ljudi celog sveta
hteli da sreća sja,
voleli bi srcem svoji
kao što volim ja.“
(Predrag Živković Tozovac – Budimka Živković)

– Bio je to festival koji je na jednom mestu okupljao i zabavnjake i narodnjake, pevačke legende i nadolazeće zvezde. Ideja je bila da se obiđu svi veći gradovi u Jugi i dijaspori – pričao je maestro Aca Stepić u Muzičkoj apoteci.

– Kad sam sa svojim orkestrom sabrao kilometražu i posećenost našeg putujućeg karavana, rezultat je bio sledeći – 5. 500 pređenih kilometra i oko pola miliona posetilaca!

„Pesma leta“ je počela 1968. i trajala do 1972, kada je muzičko putešestvije predstavnika „zbratimljenih republika“ prekinuto zbog „hrvatskog proleća“. Učesnike su pratili ansambli Ace Stepića i Petra Sama koji su na istom koncertu svirali i zabavnjake i narodnjake.

– Svaki dan se obilazio neki drugi grad, a fabrika „Volvo“ je obezbeđivala automobile za prevoz učesnika. Finale je prenošeno na televiziji, a svake godine bio je novi spisak učesnika.

Menjali su se pevači (po desetak narodnjaka i desetak zabavnjaka), jedino je bio nezamenljiv orkestar Ace Stepića, koji je baš te 1972. proglašen za najbolji estradni orkestar.

– Poverenje čelih ljudi Beogradske estrade stekli smo pre svega muzičkim znanjem, širinom repertoara i besprekornim stajlingim za to doba. Mogli smo da ispratimo svaki repertoar, da sviramo tačno i bez uobičajenih improvizacija. I pored velikih veseljaka i boema među mojim muzičarima, tokom turneje nije bilo šanse da se neko napije, da ne dođe na vreme na probu i koncert.

1972. godine na „Pesmi leta“ nastupili su istinski muzički giganti sa pesmama koje su pobedile vek: „Oči jedne žene“ (Tozovac, pobednička pesma), „Grli me, ljubi me“ (Silvana), „Zapevajte pesme stare“ (Cune), „Ne ljubi Ciganku“ (Safet), „Kad s juga dođu laste“ (Kvaka), „Bosonoga“ (Aca Matić), „Grešnica“ (Đorđe Marjanović), „Lastavica gnezdo svila“ (Miki Jevremović), „Raduj se srce moje“ (Josipa Lisac), „Vrati se Marijana“ (Ivica Šerfezi), „Samo kaži da“ (Violeta Tomovska), „Pokraj puta kuća žuta“ (Majda Sepe)…

– Kakav je to delirijum bio kod naših zemljaka po Zapadnoj Evropi. Izađe Tozovac na binu, i taman počne da peva refren „Te oči, oči jedne žene“, stotine obožavateljki nagrne na binu… I sve ispočetka!

– Onda voditelj najavi Safeta, moj orkestar krene foršpil, odsviramo jedan krug, odsviramo drugi krug, odsviramo treći krug – nema Safeta. I tako smo morali šest puta da odsviramo foršpil da bi se legendarni Saja izvukao iz zagrljaja i cveća svojih obožavateljki.

Samo po gradovima Zapadne Nemačke turneja „Pesme leta“ trajala je 17 dana. „Politika ekspres“ je u foajeima koncertnih dvorana otvarala štand gde su naši zemljaci mogli da se pretplate na list. Svaki pretplatnik je dobijao na poklon specijalni plakat sa karikaturama i autogramima svih pevača, koje će se kasnije pojaviti i na omotima njihovih ploča.

– Koliko god bile velike sale, uvek je bilo mnogo onih koji su ostali bez ulaznice. Karte su bile u proseku desetak maraka, a uoči koncerta na crno se prodavale i za sto maraka.

– A kad naš karavan stigne pred koncertnu salu, poleti hiljade ruku, kao po nekoj komandi, samo da pipnu Safeta, Kvaku, Silvanu, Tozu, Đorđa, Mikija. Stampedo je bio takav, da su redari morali da nas razdvoje i sprovedu do bine kako bi koncert počeo na vreme. A to je značilo strogo u minut, da se ne bi kasnilo na sledeći koncert – sećao se mastro Aca Stepić zlatnih dana jugoslovenske estrade.