Naučnici sa Novog Zelanda dovršili su mapu Zelandije, „izgubljenog osmog kontinenta“, čiji je veći deo danas pod vodom.

Stari Grci su verovali su da takav kontinent mora postojati „na drugoj strani sveta“, zbog geometrijske simetrije.

Holandski istraživač Abel Tasman tražio ga je kada je 1642. otkrio novu zemlju, grupu ostrva koju danas zovemo Novi Zeland.

Ali, ostrva koja je pronašao bila su previše mala da Tasman bude siguran da je našao ono što je tražio.

Prošlo je 375 godina, pre nego što su naučnici potvrdili da takav kontinent postoji, i nazvali ga Zelandija.

Nevidljiv je na prvi pogled, jer je 94 odsto kontinenta potopljeno, a sada je prvi put mapiran.

Naučnici iz GNS Sajensa sa Novog Zelanda iscrtali su novu detaljnu mapu širine Zelandije, koju su razvili na osnovu uzoraka stena izvučenih sa morskog dna. Njihova studija sada je objavljena u časopisu Tektoniks.

Uspeli i da odrede potpunu površinu kontinenta – pet miliona kvadratnih kilometara.

Zašto Zelandiju, koja se gotovo u potpunosti nalazi u okeanu, smatraju kontinentom?

Odgovor leži u geologiji.

Nastanak Zelandije povezan je sa Gondvanom, drevnim meridijanskim superkontinentom, koji se raspao pre stotina miliona godina.

Tada su nastali kontinenti kakve danas znamo.

Zelandija se odvojila pre oko 80 miliona godina, ali za razliku od njenih suseda Antarktika i Australije (Okeanije), većina njene teritorije ostala je pod vodom.

Jedini deo kontinenta koji je ostao na površini su Novozelandska ostra, francuska teritorija Nove Kaledonije i male australijske teritorije ostrva Lord Hau i Bolova piramida.

Pošto je pod vodom, Zelandija je vrlo malo proučavana, što je dovelo do nedoslednosti predstava o njenom obliku i granicama – sve do sada, bio je mapiran samo jug kontinenta.

Ova nova studija, koju je predvodio geolog Nik Mortimer, omogućila je mapiranje preostale dve trećine kontinenta.

„Ova studija je rezultat kopnenog i morskog izviđačko-geološkog mapiranja čitavih pet miliona kvadratnih kilometara kontinenta Zelandija“, piše u studiji.

Tim geologa i seizmologa proučavao je uzorke iskopanih stena i taloga izvučenih i dobijenih perforacijom okeanskog dna, zajedno sa uzorcima pronađenim na obalama ostrva.

Naučnici su analizirali i datirali bazalte i stene peščara od šljunkovitih do kaldrmastih.

Otkrili su da peščari potiču iz epohe Kasne krede, pre 95 miliona godina, i da su sadržali granitne oblutke i vulkanski šljunak iz Rane krede (pre 130 do 110 miliona godina).

Bazalti su datirani do epohe Eocena, pre 40 miliona godina.

Datiranje stena i tumačenje magnetnih anomalija omogućilo je naučnicima da mapiraju velike geološke jedinice širom Severne Zelandije.

Još od pre prvog zabeleženog evropskog primećivanja iz 1642. godine Abela Tasmana. po kojem je australijsko ostrvo Tasmanija dobilo ime, mnogi istraživači i naučnici koji su tražili ovaj kontinent zapravo su plovili preko njegovih voda, nesvesni činjenice da plutaju iznad njega.

Prve prave znake o postojanju Zelandije sakupio je škotski prirodnjak ser Džejms Hektor, koji je 1895. godine putovao da prouči niz ostrva uz južnu obalu Novog Zelanda.

Nakon što je proučio njihovu geologiju, zaključio je da je Novi Zeland „zaostali planinski lanac koji je činio greben velike kontinentalne oblasti koja se protezala daleko na jug i istok, i koja je sada pod vodom…“

Američki geofizičar Brus Lujendajk je 1995. godine opisao region kao kontinent i predložio da se nazove Zelandija.

Kontinentalna kora obično je duboka oko 40 kilometara, značajno deblja od okeanske kore, koja je obično oko 10 kilometara duboka.

Zelandija je na kraju bila toliko razuđena, da se njena kora sada prostire svega 20 kilometara u dubinu.

Tanak kao flispapir, kontinent je na kraju potonuo i nestao pod morem, mada se nije sasvim stopio sa okeanskom korom.

Naučnici tvrde da debljina kore i tip stena čine Zelandiju kontinentom.

Ovo ima implikacije koje idu dalje od pukog naučnog interesovanja.

Konvencija Ujedinjenih nacija o Pravu mora navodi da zemlje mogu da šire svoje legalne teritorije preko Ekskluzivne ekonomske zone, koja dostiže 200 nautičkih milja (370 kilometara) od njihove obale, da bi mogle da polažu pravo na „prošireni kontinentalni prag“ – sa svim mineralnim bogatstvima i naftom koje to obuhvata.

Kad bi Novi Zeland mogao da dokaže da je bio deo većeg kontinenta, on bi mogao da proširi teritoriju za šest puta.

To bi značilo povećanje sredstava dostupnih za morska istraživanja.

B92

BONUS VIDEO:

hypetv.rs