Putovanja povezujemo sa učenjem, zabavom, širenjem vidika i bogatstvom duha. Ali, može li nekad to da bude previše za procesuiranje?

Čini se da može pa neka mesta proizvode toliko specifične reakcije da po njima dobijaju i ime: Jerusalim, Pariz, Firenca, Indija… Psiholozi podsećaju na to da treba uzeti u obzir i iscrpljenost od puta, koja sigurno ne pomaže u „normalnom“ upijanju destinacije.

Ovi sindromi nisu službeno priznati kao „stanja“, ali njihovi nazivi pomažu lekarima da lakše prepoznaju koren problema.

Jerusalimski sindrom

Jedan od najstarijih gradova na svetu i mesto interakcije tri monoteističke vere svake godine privlači milione hodočasnika iz svih krajeva sveta. Ali, ne podnose svi putovanje svog života lako.

Jerusalimski sindrom je fenomen koji uglavnom pogađa one putnike koji u Jerusalim dolaze sa verskim motivima. Veruje se kako je sam dolazak u grad nabijen istorijskom težinom i religijskim značenjem pa može predstavljati okidač i dovesti do opsesivnih ideja i iluzija. Osoba počinje da verovuje da je „odabrana“.

Prvi put je identikovan pre dvadesetak godina, a zaeleženo je oko sto slučajeva godišnje. Nije vezan uz određenu veru.

Pariski sindrom

Za razliku od jerusalimskog, moramo priznati da nas je ovaj malo nasmejao – a u doba društvenih mreža i ulepšavanja fotografija sa putovanja mogli bismo ga primeniti na više lokacija.

O čemu se radi? Pariski sindrom naziv je za osećaj razočaranja kod onih koji, po dolasku u Pariz, shvataju da nije onoliko lep koliko su očekivali. Nažalost, nije reč o običnom razočaranju koje smo svi negde prošli, već o vrsti kulturološkog šoka sa teškim simptomima.

Osoba može imati halucinacije ili da oseća ekstremnu anksioznost kao i da ima osećaj depersonalizacije praćene fizičkim simptomima poput vrtoglavice, znojenja i povraćanja.

Prvi zabeleženi slučajevi hospitalizacije ljudi zbog pariskog sindroma uočeni su među japanskim i kineskim turistima s obzirom na to da mediji u njihovim zemljama idealizuju Pariz. ali umesto filmske romantike dočekuju ih haos u saobraćaju i ne tako šarmantni konobari koji ne žele da govore engleski.

Ovo posebno teško pada onim Japancima koji prvi put putuju i susreću se s kulturom toliko različitom od svoje, koja polaže veliku važnost na pristojnost, poštovanje i ljubaznost.

Japanska ambasada i dalje svake godine dobija pozive upomoć, a sada sarađuju i sa lokalnom bolnicom.

Stendhalov ili firentinski sindrom

Neki je zovu „bolest ljubitelja umetnosti“ – zvuči romantično, ali nije. Ime je dobila po francuskom piscu Stendhalu, koji je posetu Firenci ovako opisao u svojoj knjizi: „Upao sam u ekstazu od same ideje da sam u Firenci. Srce mi je udaralo, život me napustio, hodao sam u strahu da ću se srušiti.“

Javlja se najčešće kod osetljivih osoba koje putuju same – naročito ako je reč o ljubiteljima umetnosti izloženima velikoj lepoti ili velikom broju remek-dela odjednom.

Manifestuje se znojenjem, tahikardijom, bolovima u trbuhu, osećajem teskobe ili ekstremne euforije. Izraz „umirem od ljepote“ više nikad neće biti isti.

Indijski sindrom

Brojni putnici dolaze u Indiju kako bi otkrili sebe i naučili više o spiritualnosti. Na kraju krajeva, Indija nam je u medijima predstavljena kao mistična i gotovo onozemaljska destinacija, a mnogi lokalni stanovnici biće srećni zbog mogućnosti da unovče svoje običaje i time podupru mitove.

Veruje se kako indijski sindrom predstavlja posledicu zapadnjačkog fetišizovanja Indije i nastojanja da se uklopi u potpuno drugačiji stil života i ponašanja.

O indijskom sindromu govorio je francuski psihijatar Regis Airault u svojoj knjizi „Ludi za Indijom“. Kod zapadnjačkih turista koji su „poludeli“ za Indijom uočio je slične simptome: iluzije o posedovanju nadljudskih moći, uverenje da su reinkarnacija svetaca, tvrdnje da mogu videti svoje prethodne živote i sl.

Neki u toj potrazi odu malo dalje te uzrokuju probleme sebi i svojim bližnjima koji panično prijavljuju nestanak osobe.

Izvor: B92

BONUS VIDEO:

hypetv.rs