Uneskova lista svetskog nematerijalnog kulturnog nasleđa odnedavno je bogatija za – rakiju šljivovicu.

Uzorak srpske mučenice koji je iznet pred eminentne stručnjake ove organizacije uzet je od čuvenog domaćina iz Trepče kod Čačka – Cana Minića, koji je do sada osvojio sve nagrade na raznim domaćim takmičenjima za najbolju rakiju.

Još pre nekoliko godina, Cane, koji je bio vlasnik građevinske firme u gradu na Moravi, stavio je katanac na preduzeće i započeo proizvodnju rakije na svom ognjištu. Prvo je rakiju pekao na stari, tradicionalan način – u lampeku, onako kako su ga učili njegovi preci, koji su u ovom kraju poznati po dobroj kapljici, a onda je kupio pravu malu destileriju, i to u Nemačkoj.

Gotovo da nema dana u godini u kome Cane nije u svojoj maloj fabrici za proizvodnju rakija. Pravi je od čak tridesetak vrsta voća, ali, kako i sam kaže, nema bolje rakije od šljivove

Nema tu velikih tajni. U kazan za rakiju stavlja se ona šljiva koju bi čovek pojeo, bez truleži. Ne može da se napravi dobra rakija ako nema dobre šljive, a to je upravo crvena okrugla ranka, a zatim madžarke koje, nažalost, sve manje ima. Ne zaostaju ni čačanska lepotica i rodna. Da bi rakija bila dobra, plodovi bi trebalo bi da ostanu na grani što je duže moguće, da dobro sazru, jer se na taj način dobija najveći procenat šećera. Plod koji je za rakiju treba da bude ukusan, sočan i pun i takav treba da se stavi u kacu. Potom sledi vrenje i pečenje – objasnio nam je Cane, napominjući da prvi prepek, ili takozvana meka rakija, treba da odstoji određeno vreme, a onda se od nje pravi rakija koja mora da odleži u hrastovim buradima.

Pored destilerije, u svom domaćinstvu Cane ima i svojevrstan muzej rakije. U njemu su izložene sve vrste rakija koje ovaj domaćin proizvodi, nagrade, priznanja i pehari… najviše je onih sa ocenom iznad 19, što se smatra najkvalitetnijom prepečenicom u Srbiji. Postavka ima i staklenu burad obmotanu prošćem, koja se u ovom domaćinstvu čuvaju još iz četrdesetih godina prošlog veka. Baš iz jednog od tih buradi iz tog doba uzet je uzorak rakije koji je otišao pred Uneskovu komisiju.

– Posebno čuvamo tu najstariju, koja je preživela čak i Drugi svetski rat. Nju je ispekla moja majka dok je otac bio u ratu, i sačuvala ju je, a mi dalje nastavili. Ona nam je u amanet ostavila da čuvamo svako bure rakije, bar pola bureta, a ostatak da se popije, pod uslovom da se proizvede deset puta više. Rakije iz svih godina čuvaju se u burićima, a njihov ukus zaista je jedinstven. Naš muzej vrlo često posećuju putnici namernici, ali i ljubitlji ljute kapljice. Vrlo često, nakon degustacije, kažu da ništa bolje nisu pili i da je srpska rakija bolja čak i od američkog viskija i francuskog konjaka – zaključio je Cane.

Izvor: Večernje Novosti