Njeni stihovi doprli su do njegove duše. Oni ga miluju. Takli su ga svakom rečju, tonom, glasom, naročito kada padne mrak, a bolovi se pojačaju i kada nijedan lek ne deluje, poput Džejlinog glasa. No, ona još nije čula njegov vapaj. Olovni teret pao je na Boškova leđa davnih dana, kada mu je konstatovana cerebralna paraliza. Pa ipak, u beznađu u kojem bitiše, provodeći dane u samo jednom kutku sobe, ovaj hrabri momak nije dozvolio da mu život sumoran biva, već je sebi pronašao svetlu tačku – njen glas.

„U Džejlin glas sam se prvi put zaljubio kada je obradila pesmu „Bring me to life“. Iako volim da slušam Emili Li, Fejt Hil, muziku osamdesetih, ipak mi je Ramovićeva miljenica, i u stanju sam da pustim njene pesme od momenta kad otvorim oči, obavezno s njenim glasom utonem u san.“

Muzika se kao terapija koristi u medicini vekovima, a pored primene u psihoterapiji, otkriveno je da ima veliki učinak i u lečenju kardiovaskularnih i gastrointestinalnih oboljenja, a to nam potvrđuje i Boško koji kaže da spava poput jagnjeta, mirno, ušuškano, dok sluša Džejle Ramović glas. Iz tog razloga, Bole je napisao pismo upućeno pevačici, koje je objavila čak i turska televizija sa preko dva miliona pregleda, a koje je Hype portal preneo u celosti (Boško, invalid od rođenja, poslao potresno pismo Džejli Ramović: Tvoj glas je moj lek) kao podršku što je „batinaju“, kako on kaže, jer je i sam na vlastitoj koži osetio šta znači biti drugačiji. Poseban. Van okvira i ramova. Van kalupa. Svoj. Iako sam sebe ponekad naziva blesavim, ovaj mladić poziva da se ne čudimo njegovom pisanju pisma potpore, jer je to njegov način da spreči atak na pevačicu.

Dok Džejla ni ne sluti da svojim glasom jedno živo biće leči! Eh, kada bi svaki pevač imao taj luksuz! Ostaviti ljudski, kosmopolitski pečat jednom životu koji se odvija u kolicima, dati mu snagu, moć da se bori za bolje sutra i da sretan osvane u novi dan, impresivno je!

Emotivno iščašeni, u naletu narcizma, a padu empatije, u strahu od ljubavi, ovaj kuražni čovek poželeo je da to pismo stigne do nje, i ukoliko može – da ga Džejla poseti. Tja, ko još danas piše pisma, upitali bi zli jezici?! U nepravednom ratu koji gubimo od digitalizovane proste svetine koja je divlja došla, eto, piše on. Pitom. Onaj koji šapuće dok govori, koji ume da čuje, bogat emocijom kojom otopi sve one koji navuku kostim za mimikriju pa tako glume srećne, a da se o sreću ni očešali nisu. Jer sreća je u malom stvarima – kada čuješ Džejlin glas, na primer, objašnjava nam Boško.

-I baš nikad ne može da ti dojadi njena muzika?

-Nikad! Ona mene leči!

HYPETV