Priče kakve fudbal ume da ispriča često ostavljaju bez daha, a neke od njih vredi ponoviti po nekoliko puta.

Definitivno je takva životna priča kakvu je imao Garinča, jedan od najboljih fudbalera svih vremena, koji je karijeru započeo četiri godine pre Pelea, sa kojim je dva puta bio prvak sveta.

Garinča je u karijeri igrao za Botafogo (1953. do 1965. godine, 581 utakmica, 232 golova), a manje uloge je imao u Korintijansu, Atletiko Junioru, Flamengu i Olariji.

Na potpuno neverovatnu priču o njemu podsetio je hrvatski portal “Indeks”, a sjajan tekst iz komšiluka je pred vama:

U istoriji fudbala niko nije usrećio više ljudi. Nasmejan i vedar poput dečaka, driblao je na dotad neviđen način, pretvarajući protivnike u budale koje su nesposobne da ga zaustave.

Nisu verovali da igrač iskrivljene kičme, s desnom nogom šest centimetara kraćom od leve, može tako da ih ismeva.

Ugledni BBC decenijama kasnije, slaveći njegov lik i delo, gotovo uvredljivo pisao je da je izgledom pripadao cirkusu, ne terenu. No, on je baš s tog terena uveseljavao siromaštvom obeleženo brazilsko društvo sredine prošlog veka. U interpretaciji tih vremena neki će reći da je bio obožavan jer je oslikavao njih, navijače, počinje priču hrvatski portal “Index.hr”.

U njemu su videli nadu da je moguće postići uspeh u Brazilu uprkos životnim preprekama i životu u siromaštvu i surovosti favele. Dvostruki osvajač Svetskog prvenstva, jedan od najboljih driblera ikad, član idealne postave Mundijala po izboru FIFA i sedmi igrač na listi najvećihigrača 20. veka ostvario je istorijsku karijeru. Privatni život bio je sušta suprotnost.

Mentalno zaostao, s 12 godina navodno je izgubio nevinost s kozom, i odmalena je trpeo očevo pijanstvo pa i sam postao alkoholičar. Sa 14 je radio u lokalnoj fabrici, a kasnije bežao od mafije i skrivio saobraćajnu nesreću u kojoj mu je poginula tašta.

Premda se neretko veliki broj dece smatra blagoslovom, njih barem 14 s pet žena odraz su haotičnog života Manuela Franciska dos Santosa, poznatijeg pod nadimkom Garinča, fudbalske zvizde koju talentom stavljaju tik uz rame, čak i ispred njega.

Noga kraća 6 cm

Pisac i novinar Rui Kastro, koji je sastavio biografiju o Garinči pod nazivom “Trijumf i tragedija zaboravljenog brazilskog fudbalskog heroja” prvobitno objavljenu 2004. godine, tokom devedesetih istraživao je porodične korene svog glavnog junaka.

Put ga je doveo do indijanskog plemena Fulnio, čiji je poglavica nosio ime Žoao Francisko dos Santos Filjo, odnosno prezime poput Garinčinog.

“Gardijanov” dopisnik iz Južne Amerike Aleks Beljos 2000. godine posetio je pleme. Imalo je tri hiljade pripadnika i tri fudbalska tima, među kojima je uočio igrače savijenih nogu. istorijski izvori navode kako koreni Garinčine porodice potiču upravo iz ovog plemena.

Od njih je, prema teoriji, nasledio genetski nedostatak zbog kojeg su ga prozvali “Anđeo savijenih nog”u. Danas bi terapijama rešio problem, ali tada ga, a rođen je 1933. godine, nisu vodili kod lekara. Ništa čudno s obzirom na to da je otac Amaro bio alkoholičar, a da je porodica živela u teškom siromaštvu.

Ribolov za vreme finala Mundijala

Bio je manji od drugih dečaka svojeg uzrasta. Sestra Rosa nazvala ga je Garinča po uzoru na palčiće, male, razigrane smeđe ptičice. S četiri godine dobio je nadimak po kojem će ga pamtiti ceo svet, dok ga Brazilci znaju i kao Manua, skraćeno od Manuel.

Poput brojnih meštana, s 14 godina zaposlio se u lokalnoj fabrici tekstila. Nije bio marljiv. Lenjost ga je dovela do otkaza, a fudbalski talent vratio na posao. Naime, vlasnik fabrike bio je vlasnik kluba “Esporte Club Pau Grande”.

Zadržao je nezrelog klinca i ojačao ekipu. Profesionalni fudbal ga nije zanimao. Dok je narod dramatično proživljavao finale u Brazilu održanog Svetskog prvenstva 1950. godine, prvog nakon Drugog svetskog rata, u kojem su s 2:1 izgubili od Urugvaja, Garinča je bio u ribolovu.

Klubovi su ga odbijali zbog fizičkih deformacija, a druge je probe pak sam upropastio. Vasco da Gama nije ga uzeo jer je zaboravio opremu, a trening Fluminensea napustio je kako bi ulovio prevoz do kuće. Tek je s 19 godina počeo da radi na svojoj karijeri, i to praktički prisilno, kada ga je u Botafogo odvukao nekadašnji igrač.

Osramotio zvezdu Brazila pa dobio ugovor na njegovu molbu Na drugom treningu posramio je reprezentativca Brazila Niltona Santosa, prodavši mu par trikova i gurnuvši mu loptu kroz noge. Nije imao poštovanja prema defanzivcu koji je 16 puta predstavljao zemlju. Vođen načelom “ako ga ne možeš pobediti, pridruži mu se”, Santos je klupskoj upravi naložio potpisivanje 17-godišnjeg Garinče.

Het-trikom u debiju protiv Bonsucesa dokazao je da su povukli ispravan potez. Odlične partije ipak mu nisu osigurale mesto na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj 1954, gde je Brazil doživeo novi neuspeh, jer je njegovu poziciju zauzeo Žulinjo.

Nakon drugog mesta četiri godine ranije, sada ih je u četvrtfinalu izbacila Mađarska u nasilnoj utakmici s tri crvena kartona poznatoj kao “Bitka za Bern”. Do premijernog naslova prvaka došla je Zapadna Nemačka, pobedivši ekipu legendarnog Ferenca Puškaša.

Garinča je Botafogu 1957. doneo titulu prvaka u ondašnjem prvenstvu Rio de Žaneira, što je u njegovih 12 godina u klubu učinio još dvaput. U 581 utakmici dao je 232 gola i postao ikona kluba. Usleido je poziv u “selesao”. Debitovao je 1955. protiv Čilea. Godinu kasnije počelo je ono zbog čega će biti upamćen.

Talenat i štos ispred taktike i snage Brazilski fudbal dobrim delom 20. veka nije podlegao taktičkim zamislima. Individualni talenat stavljali su ispred ekipnih zadataka, trenutak ispred utakmice, potez ispred fizičke snage.

“Brazil ima sjajne igrače, ali užasno su nedisciplinovani”, smatrao je škotski napadač Arči Meklin, koji se 1912. preselio u Sao Paulo.

“Tokom utakmice nekoliko igrača pokušalo je da otkrije tko može najviše da šutne loptu uvis. Njihove ludorije ne bi se tolerisale u Škotskoj”, dodao je Meklin, govoreći zapravo o svojevrsnom mitu koji i danas egzistira među ljubiteljima fudbala čiji je idealan način igre onaj brazilski, iako se on odavno promenio.

Garinča je takvim profilom savršeno odgovarao navijačima, koji su njegove varke pratili uzvikujući “ole, ole”. Jednako je tako znao i ozbiljno da pretera. Primera radi, trener Botafoga Paulo Amaral u izveštaju prijateljske utakmice kao jedini Garinčin nedostatak naveo je driblanje. Previše driblanja.

Najveći amater među profesionalcima

Jednom prilikom prošao je celu suparničku ekipu, uključujući golmana, te na liniji dodao loptu saigraču. Najveći cilj njegovog fudbala bio je da nasamari suparnika. Gol je smatrao samo bonusom.

“Bio sam znatno brži jer sam razmišljao”, godinama kasnije o sebi je govorio Pele, naizgled savršeni sportista strogo oblikovanog imidža.

Možda je tajna Garinčine slave baš u instinktivnim, nestvarno brzim reakcijama. Fudbal nije doživljavao ozbiljnom profesijom od koje može lagodno da živi, što je lako povezati s njegovim niskim IQ-om. Kastro ga je prozvao “najvećim amaterom među profesionalcima”.

Crno-beli, 60-ak godina stari Garinčine snimci prikazuju fudbal drugačiji od današnjeg. Udvajanje, a kamoli sistemski pritisak kao reakcija bili su strani pojmovi. Dominantan u igri jedan-na-jedan po desnoj strani unosio je nemir. Iako svesni onoga što će učiniti, suparnike je izbacivao pokretima tela a da nije ni morao da dotakne loptu.

Argentinca Varija prevario je ostavivši loptu desetak metara iza sebe. Bezglavo je pravolinijski trčao dok je suparnik pokušavao da otme ono čega nije bilo.

Psiholog i “infantilna zvezda”

Apsolutni vrhunac njegove zaigranosti dogodio se pred SP 1958. u Švedskoj, Garinčin prvi Mundijal. Dok je pritisak po svemu sudeći za njega bio nepoznat, cela zemlja osećala je težinu dva neuspešna turnira. Kako se to ne bi ponovilo, kako bi s talentovanom generacijom ugrabili prvi veliki trofej, angažovali su timskog psihologa.

Na čelu sa selektorom Visenteom Feolom želeli su da se osiguraju da je ekipa spremna. Išli su čak toliko daleko da su igrači rešavali mentalne testove. Garinča je ocenjen kao infantilan, što mu se oprostilo jer je imao 17 godina. Doduše, nije bio jedini u čiju su fokusiranost sumnjali.

U kampu pokraj Geteborga zatraženo je da se žensko osoblje zameni muškim kako brazilski reprezentativci ne bi došli u iskušenje i turnir smetnuli s uma. A članove nudističke grupe vidljive iz hotela zamolili su da nose odeću.

Potez koji je razbesneo Italijane

Pre nego što su stigli u skandinavsku zemlju, Brazilci su stali u Italiji radi pripremnih utakmica s Interom i Fjorentinom. Pri rezultatu 3:0 za Brazil, Garinča je prošao četiri firentinska defanzivca, kao i golmana. Našavši se na gol-crti, preostalo je samo da zakuca loptu u nebranjenu mrežu.

Zaigran kakav je bio, vratio se, još jednom predriblao natrčalog Enca Robotija dok je ovaj pokušavao da spase gol pa završio hvatajući se za stativu da ne padne, i onda konačno zatresao mrežu. Fantastičan potez za jedne, neodgovoran za druge.

Je li Feola zbog preterane neozbiljnosti Garinču izostavio u prve dve utakmice Mundijala, teško je reći. Ali činjenica je da ga je naljutio. Žreb je Brazil na SP-u 1958. smestio u grupu 4 sa SSSR-om, Engleskom i Austrijom.

Sovjeti su bili aktuelni olimpijski prvaci, Austrija je četiri godine ranije osvojila bronzu, dok su Englezi izazivali respekt nezavisno od toga što su deo ekipe izgubili par meseci ranije u padu aviona. Poginulo je osam igrača Mančestera, danas poznatijih kao “Bazbijeve bebe”.

“Tri najbolja minuta u istoriji fudbala”

Od očekivane napadačke rapsodije nije bilo ništa. Nadali su se tome i navijači, što dokazuje da je prosečno utakmice ove grupe pratilo 31.320 gledalaca, više čak i od grupe u kojoj je bio domaćin Švedska. Na kraju je postignuto svega 16 golova.

Altafini s dva i Santos s jednim golom apsolvirali su Austrijance u prvom kolu. Semafor je s Engleskom ostao na nuli u drugom. Sovjeti su, s druge strane, remijem s Engleskom (2:2) i sigurnom pobedom (2:0) nad Austrijom bili na istom bodovnom učinku kao Brazil.

Obe reprezentacije imale su po tri boda jer su se tada za pobedu dojeljivala dva, a za nerešeni ishod jedan bod. Borba za prvo mesto usledila je u trećem kolu. Brazil je bio u strahu od SSSR-a vođenog, smatrali su, naučnim pristupom sportu.

Ispostavilo se da će nadvladati onaj spomenuti brazilski gen neretko upoređivan sa sambom. Feola je prvi put na teren zajedno poslao 25-godišnjeg Garinču i sedam godina mlađeg Pelea, dvojac zaslužan za “tri najbolja minuta u istoriji fudbala”, kako su ih hroničari nazvali.

“Nisu znali gde će krenuti zbog krivih nogu” Brazilci su otpočetka krenuli furiozno. Hladni Sovjeti jedva su pratili vešte južnoameričke ofanzivce, gubeći se u njihovim driblinzima. Garinča i Pele u prvom minutu su dvaput pogodili okvir gola. Brazilski blickrig zaključen je golom Vave u trećem.

U 77. minutu ponovo se upisao u strelce i Brazil je bio u četvrtfinalu.

“Kada biste se suočili s njim, njegovim nogama koje gledaju na jednu, a telo na drugu stranu, bez problema ste mogli da ga smatrate invalidom. Ali, moj Bože, kako je igrao. Napadao je neverovatnom brzinom. Verujem da je bio opasniji od Pelea, fenomen sposoban za čistu magiju”, rekao je Mel Hopkins, bočni igrač Velsa kojeg je Brazil izbacio u četvrtfinalu golom Pelea.

“Niste mogli da znate u koju će stranu krenuti zbog njegovih nogu. Na jednak je način igrao levom i desnom, probijao je uz liniju i zabijao se u sredinu. Imao je i strašan udarac. Neupitno, Garinča bi danas bio superzvezda”, dodao je Hopkins, koji je na svojoj koži osetio Garinčinu radost loptanja.

Garinča mislio da će igrati uzvrat nakon finala

U polufinalu i finalu Brazil je prezentovao svu svoju raskoš. Prvo je pet komada utrpao Francuskoj, da bi zatim na zadnjoj stepenici s istih 5:2 stradala Švedska. Predvodili su ih mladoliki Pele s tri gola Francuzima i dva Šveđanima te Vava s jednim u polufinalu i dva u finalu. Garinča je vrteo bespomoćne čuvare i svojim ubačajima tražio Vavu koji je lopte ubacivao u mrežu.

Zaigranost i neopterećenost rezultatom vidi se u tome da je nakon pobede nad Švedskom očekivao revanš?. Mislio je da je SP poput ligaškog takmičenja. Nije bilo revanša, nego je Brazil osvojio prvi naslov svetskog prvaka. Garinča je nakon SP pio još više alkohola. Nabio je kilograme, zbog čega je izostavljen iz reprezentacije za utakmicu s Engleskom sredinom maja 1959. godine. Par dana kasnije s Botafogom je otišao na turneju.

Otac mu je preminuo od raka jetre

Znajući za njegovu neobuzdanu želju za ženama, ne čudi što je u kratkom roku u Švedskoj stigao da napravi dete s lokalnom devojkom.

“Niko nije poput Garinče. Njegov stil igranja uvek će biti unikatan”, izjavio je danas 62-godišnji Ulf Lindberg, kome su usvojitelji, kada mu je bilo sedam godina, otkrili da je čudesni Brazilac njegov biološki otac.

Majka ga je pak napustila kao bebu. Garinča je po povratku u Brazil, navodno bežeći od mafijaša, automobilom udario vlastitog oca. Od silnog alkohola nije bio svestan šta je učinio. Kao da to nije dovoljno za jednu godinu, supruga Nair potvrdila je da čekaju peto dete, dok mu je ljubavnica saopštila da je prvi put trudna.

Šokantni događaji mnoge bi uništili, a najgori je tek usledio. Krajem godine Garinčin otac preminuo je od raka jetre. Danima je u Pau Grandeu, nedaleko od Rio de Žaneira gde su živjeli, ispijao kačaku – najpoznatije žestoko piće među Brazilcima proizvedeno od fermentisanog soka šećerne trske.

Bio je alkoholičar i porok ga je koštao života, kao što će i Garinču. Javnost ga je slavila uprkos neurednom životu, čak uzimajući u obzir da je sa 17 godina postao otac. Dvaput je bio u braku. Prvo s Nair, a potom je oženio Elzu Soares, popularnu brazilsku pevačicu čiju je majku odveo u smrt zabivši se 1969. automobilom u kamion.

Niko poput Garinče i Maradone

Garinča se potrudio da se ’62. pamti ponajviše po njegovim bravurama. Brazil, branilac titule, našao se u grupi 3 s Čehoslovačkom, Meksikom i Španijom. U turnir su pod vođstvom selektora Ajmorea Moreire ušli 2:0 pobedom nad Meksikancima. Pele je zabio jedan, prošavši četiri defanzivca, pa asistirao za drugi.

Nesumnjivo velik šok bila je Peleova povreda u idućem kolu, kada su s Čehoslovačkom odigrali 0:0. Teren je napustio držeći se za bolni mišić. U Čileu više nije odigrao ni minute pa je ključeve igre preuzeo Garinča. Do kraja Mundijala pružio je simultanku, jedinu koja se u istu rečenicu može staviti s onom Diega Armanda Maradone 1986.

Španci su Brazilce u trećem kolu ozbiljno namučili. Vodili su golom Adelarda iz 35. minute, a zakinuti su za kazneni udarac i poništeni gol. Ko zna kako bi Garinčin život bio upamćen da je Španija naplatila dominantan nastup. Ovako je Amarildo izjednačio u 72. pa u 86. na asistenciju Garinče, kojoj je prethodio niz od četiri predriblana igrača, doneo preokret i prolaz dalje.

Garinča kući odveo psa koji je popi*ao engleskog reprezentativca Kao da više nije imao izbora, garinča je morao da počne da daje golove. Engleskoj u četvrtfinalu te Čileu u polufinalu dao je po dva gola, vodivši Brazil do pobeda 3:1 i 4:2. U rušenju moćnih reprezentacija pomogao mu je Vava preostalim realizacijama. Da garinča ni kao 29-godišnjak nije nadišao svoje ograničeno mentalno stanje sjedoči bizaran ulet psa u četvrtfinalu.

Pokušavši ga ga savlada, engleski napadač Džimi Greivs doslovno se za životinjom bacio na tlo. Hrvali su se i pas ga je popi*ao. Njegova nesreća oduševila je Garinču koji je umirao od smeha. Kastrova biografija kaže da je Garinča psa lutalicu uzeo za ljubimca. Nazvao ga je Bi, izvedenica od bi-campeones, odnosno dvostruki prvaci. A Brazil je to i postao.

Finale igrao pod temperaturom

Ostalo je u finalu opet odmeriti snage s Čehoslovačkom. Garinča je zaigrao pod temperaturom, pa mu je trebalo vremena da se prilagodi meču. Čehoslovaci u 15. minutu dolaze u vođstvo golom Masopusta. Za odbranu svetske titule – što je poslednja u istoriji Mundijala, pobrinuli su se Amarildo, Zito i Vava. Garinča je proglašen najboljim igračem SP-a, s četiri gola delio je titulu vodećeg strelca, a kako je Brazil osvojio titulu, jedini je ikad objedinio ta tri priznanja.

Postao deda sa 39 godina

“Kao pesnik kojeg je anđeo dodirnuo, kao kompozitor koji prati melodiju koja je pala s neba, kao plesač opsednut ritmom Garinča je igrao fudbal vođen čistom inspiracijom i magijom, neplanski i bez patnje”, napisao je pesnik Paulo Mendes Kampos romantizujući Brazilca.

Zapravo je njegov život imao jadan završetak. Uostalom, Kastro je u nazivu Garinčine biografije naznačio da je u pitanju zaboravljena legenda. U 12 godina provedenih u Botafogu pokušali su da ga dovedu redom Real Madrid, Juventus, Inter, Milan… Italijanska trojka 1963. planirala je posao bez presedana, prema kojem bi po godinu dana predstavljao svakoga od njih.

Propustio je da potpiše unosniji ugovor dok je Botafogo odbijao ponude i iskorišćavao ga dajući mu nisku platu. S novcem ionako nije znao. Bankovni savetnici angažovani na nagovor prijatelja u njegovom su domu novčanice pronašli u ormarima, nameštaju i posudama za voće.

S ozbiljnom karijerom iza sebe, od 1966. do 1972. igrao je za Korintijans , Atletico Junior, Flamengo i Olariu, u čijem se dresu oprostio. Možda bi čak i nastavio s 40 i više godina, no kako je prvi put u životu postao deda, smatrao je blesavim biti profesionalni fudbaler i imati unuka.

Stotine hiljada na sahrani

Adekvatan ispraćaj doživeo je 1973. kada su Brazil i FIFA najboljih 11, sačinjenih uglavnom od igrača Argentine i Urugvaja, odigrali utakmicu na Marakani u Rio de Žaneiru. Garinčino napuštanje igre krajem prvog dela s tribina je pratila 131 hiljada navijača kojima je driblinzima donosio radost.

Idućih deset godina proveo je konzumirajući alkohol u neverovatnim količinama. Godinu nakon što je osam puta bio hospitalizovan, psihički i fizički slomljen umro je 20. januara 1983. od ciroze jetre, ostavivši iza sebe bar 14 dece.

Stotine hiljada ljudi došlo je na njegovu sahranu. Iako je 2017. utvrđeno kako nakon ekshumacije nitko nije siguran gde se Garinčini ostaci nalaze, ostaje zapamćeno da je na njegovom spomeniku pisalo:

“Ovde počiva onaj koji je bio Radost naroda – Mane Garinča.”

Izvor: Kurir