Sve više Srba angažuje fotografe kako bi od zaborava sačuvali ispraćaj najmilijih.

Koliko je snimanje i fotografisanje od trenutka kad sveštenik uđe u kapelu da održi opelo, pa do spuštanja sanduka u raku uzelo maha, pokazao je i jedan Kragujevčanin, koji je ranije uživo na svom Fejsbuk profilu prenosio sahranu svoje majke.

Nakon što su njegovi virtuelni prijatelji odgledali video-snimak, on je ubrzo i postavio fotografije na kojima se vidi pokojnica u mrtvačkom sanduku, ali i najbliža rodbina koja u crnini plače, pop koji koji drži opelo, ljudi koji pale sveće, kao i komšije koje iznose sanduk iz kuće.

Iako se nekome ovakva praksa može učiniti bizarnom, prema rečima onih koji su ovekovečili ispraćaj najmilijih, razloga za fotografisanje sahrana ima zaista mnogo. M. R. (37) iz Smedereva objašnjava da se na ovaj korak odlučila jer je deo njene mnogobrojne familije bio sprečen da dođe na sahranu njenog oca, zbog čega od pokojnika nisu mogli da se oproste kako dolikuje, ali ni da kasnije vide kako izgleda njegov spomenik.

– I dan-danas mi te slike puno znače! Fotografije mi jasno govore koliko je moj otac bio voljen i ko je od rodbine i prijatelja stao uz nas kada nam je bilo najteže. Budući da sam se odselila i da nemam prilike često da odem kod tate, uz sliku spomenika volim da zapalim sveću. Iskreno, imam osećaj kao da je on uz mene kad to radim – objašnjava M. R.

Ona ističe da u fotografisanju sahrana nema ničega morbidnog jer reč je o sasvim normalnom i prirodnom činu koji nas sve čeka.

– Sahrane poznatih ličnosti u svetu bivaju snimane i u direktnom ili odloženom TV prenosu u velikom broju zemalja sveta, a neko se čudi što porodica napravi nekoliko fotografija sa sahrane preminulog člana. Nikada nisam zažalila što sam angažovala fotografa i svima bih preporučila da učine isto – kaže M. R.

Ipak, može se dogoditi i da ne angažujete fotografa, ali da vam slike sa pogreba stignu na kućnu adresu, Suzana R. (43) iz Beograda objašnjava da je nekoliko dana posle sahrane njenog svekra na fiksni telefon porodicu pozvao fotograf koji im je ponudio slike sa poslednjeg ispraćaja.

– Pitao je da li želimo da kupimo fotografije sa sahrane, a mojoj svekrvi je bilo neprijatno da ga odbije, pa ih je kupila. Kada su nam dostavljene, zaista ih je bilo mučno i morbidno gledati. U prvi mah mi nije bilo jasno zbog čega je taj čovek krišom slikao sahranu mog svekra, a još čudnije zašto ih je svkrva kupila. Ipak, shvatam da je to neki službeni fotograf na groblju jer kako bi on drugačije mogao da stupi u kontakt s porodicom osim ako mu nisu dostupni podaci od uprave groblja – kaže Suzana.

Kako objašnjava službenik jednog groblja na jugu Srbije, često se dešava da neko od rodbine i sam fotografiše sahranu.

– Lično sam gledao kako jedan čovek slika preminulu majku u mrtvačnici. Čak je doveo i svog sedmogodišnjeg sina u kapelu i slikao ga uz komentar: „Poslednji put s babom“. Zatim je sa foto-aparatom propratio i celivanje pokojnice, pokop, opelo – kaže službenik.

On konstatuje da je rodbina dotičnog čoveka pitala zbog čega fotografiše čitav obred, a da im je on odgovorio kratko: „To je radostan događaj prelaska u drugi, lepši život.“

U JKP „Pogrebne usluge“ Beograd za medije su ranije objasnili da fotogrаfisаnje sаhrаnа predstаvljа dugogodišnju prаksu nа grobljimа.

– Premа odluci o uređivаnju i održаvаnju grobaljа i sаhrаnjivаnju, kojom se reguliše i red nа grobljimа, nаvodi se dа je nа groblju između ostаlog zаbrаnjeno: fotogrаfisаnje u vidu zаnаtа i vršenje drugih uslugа bez odobrenjа JKP „Pogrebne usluge“. Mi imаmo ugovor sа ovlаšćenom fotogrаfskom rаdnjom kojа obаvljа fotogrаfisаnje sаhrаnа nа grobljimа u nаšoj nаdležnosti – kazali su u JKP „Pogrebne usluge“ Beograd.

Dejan M. iz Beograda, fotograf, dvadeset godina živi slikajući i snimajući sahrane – obilazi groblja i ožalošćenima nudi slikanje i snimanje sahrane.

„Jedna slika je 120 dinara, snimanje je 50 evra po satu. Neki fotografi na grobljima traže i po 200 dinara za sliku, ali ja mislim da je to previše. Bavim se i drugim stvarima, ali slikanje sahrana mi donosi najveći prihod“, rekao je Dejan M, koji se nalazio na beogradskom groblju Orlovača.

„Grobljima kruže i ovi što traže 200 dinara po fotografiji, a moje cene su povoljnije. Ja čak dajem i jednu veliku fotografiju gratis. Ukoliko me pozovu ranije i zakažu, ožalošćene mogu da snimam i kod kuće ili u restoranu, na parastosu. Neki vole slikanje na sahranama, neki ne, a meni je cilj, iskreno, da zaradim“, otvoreno priča Dejan.

Pored Dejana, koji je „slobodan strelac“, uslugu fotografisanja sahrana pružaju i pogrebna preduzeća, ukoliko je porodica preminulog traži. Ipak, iako Dejan tvrdi da ovako može dobro da se zaradi, ova preduzeća imaju malo drugačija iskustva, jer, kako kažu, ovaj običaj više nije toliko zastupljen u Beogradu, koliko na jugu Srbije.

„To su ljudi koji imaju nekoga u inostranstvu, ili oni koji imaju dosta novca. Po mom mišljenju to rade kako bi se pokazali, da im neko slučajno ne zameri što nešto fali. Iz nekog mog iskustva, takav običaj je mnogo zastupljeniji na jugu Srbije nego u Beogradu“, objašnjava Miloš, zaposlen u privatnom beogradskom preduzeću „Pogrebne usluge“.

U pogrebnim preduzećima naglasili su nam da oni ovu uslugu nikako ne nameću svojim klijentima, već je obezbeđuju samo ukoliko se to od njih zahteva.

„Ukoliko ožalošćena porodica želi da se sahrana fotografiše, postoje fotografske radnje sa kojima mi sarađujemo. Mi ne nudimo fotografisanje, već ga ožalošćeni sami traže. Fotografi sa kojima radimo trude se da budu što manje upadljivi, ne obraćaju pažnju na ljude i rade svoj posao“, zaključuje Miloš.

Međutim, postoje ljudi kojima „grobljanski“ fotografi poput Dejana nisu ni malo simpatični.“Dok sam sahranjivala majku, iz ćoška kapele odjednom se pojavila nepoznata žena. Raspitala se ko je ožalošćen, i nakon kratke izjave saučešća ponudila mi je da snima sahranu“, kaže za Bojana M, učiteljica u osnovnoj školi, i dalje u neverici zbog ovakvog, kako sama kaže „nepoštovanja“.

„Svesna sam da to neki ljudi rade, čak mi se čini da je to rasprostranjen običaj u pojedinim delovima Srbije i sveta“, objašnjava Bojana, ali dodaje kako „smatra da je nametanje takvih usluga u jednom, za porodicu teškom trenutku, krajnje degutantno“.

U JKP „Pogrebne usluge“, u čijem sastavu je deset beogradskih grobalja, nisu odgovorili na naša pitanja o načinu saradnje sa fotografima koji kruže oko kapela.Ipak, iako malobrojne, postoje porodice koje žele fotografije sa sahrane neke bliske osobe.

„Fotografisao sam sahranu svoga oca, ne zbog rodbine iz inostranstva ili da mi neko ne bi nešto zamerio. Jednostavno sam želeo da imam to poslednje sećanje na njega. Ali to je za mene bila lična stvar, ali upravo iz tog razloga ne bih dozvolio ni da neki nepoznati fotograf to radi umesto mene“, rekao nam je Goran Š, pravnik iz Beograda.

Odluka o fotografisanju sahrane je, nesumnjivo, lična stvar ožalošćenih.

U nekim delovima sveta predstavlja tradiciju, dok za druge može biti morbidna pojava. Kod nas se možda ovaj običaj ređe primenjuje i kako bi se izbegli nepotrebni troškovi pogreba, koji su ionako po mnogima previsoki za naše životne standard

IZVOR: ESPRESO.RS/HYPETV.RS