Ruster Bogl bi jednom nedeljno vodio sinove da vide zatvor blizu Salema, u državi Oregon, gde su živeli, i govorio im: Gledajte pažljivo, deco, jer kad odrastete, ovde ćete živeti.

Jednog Božića, dok je Bobi Bogl još bio mali, njegov otac Ruster poklonio mu je teški francuski ključ umotan u smeđi papir. Zbunjen, četvorogodišnji Bobi nije znao šta da misli o tom poklonu — sve dok se nije setio očevih reči koje su zvučale kao ratne priče o vremenu koje je proveo u teksaškom zatvoru zbog provale. Bobi je razumeo da je ključ osnovna alatka njihovog porodičnog zanata i jednog jutra se iskrao da razbije izlog u lokalnoj prodavnici. Nakon što je dojurio kući sa gomilom „vrućih“ — ukradenih — boca koka-kole u rukama, otac ga je dočekao kao da je upravo postigao houm ran u Ligi bejzbola za decu.

Za Boglove, zločin je zaista bio nasledan u porodici.

Za svoj novi projekat, novinar Njujork Tajmsa ovenčan Pulicerovom nagradom Foks Baterfild odlučio je da pronađe porodicu koja je na jedinstven način upoznata sa sistemom krivičnog prava. Ali naleteo je na nešto mnogo više: na klan sa šest članova trenutno u državnim zatvorima Oregona i ukupno šezdesetak ljudi koji su bili u pritvoru, zatvoru ili na neki drugi način na uslovnoj slobodi ili pušteni uz kauciju unazad sve do dvadesetih godina prošlog veka. U knjizi koja je usledila, „U kući moga oca:

Novi pogled kako se zločin nasleđuje u porodici“, Baterfild je pronašao razne članove Boglovih u zatvoru i izvan njega, ubedivši ih da mu ispričaju svoje životne priče preispitujući faktore koji su doprineli njihovom neproporcionalno učestalom sukobu sa zakonom. VICE je popričao s njim da bi otkrio šta sve to znači u vreme obnovljene politike „reda i zakona“.

Za Boglove, zločin je zaista bio nasledan u porodici.

Za svoj novi projekat, novinar Njujork Tajmsa ovenčan Pulicerovom nagradom Foks Baterfild odlučio je da pronađe porodicu koja je na jedinstven način upoznata sa sistemom krivičnog prava. Ali naleteo je na nešto mnogo više: na klan sa šest članova trenutno u državnim zatvorima Oregona i ukupno šezdesetak ljudi koji su bili u pritvoru, zatvoru ili na neki drugi način na uslovnoj slobodi ili pušteni uz kauciju unazad sve do dvadesetih godina prošlog veka. U knjizi koja je usledila, „U kući moga oca: Novi pogled kako se zločin nasleđuje u porodici“, Baterfild je pronašao razne članove Boglovih u zatvoru i izvan njega, ubedivši ih da mu ispričaju svoje životne priče preispitujući faktore koji su doprineli njihovom neproporcionalno učestalom sukobu sa zakonom. VICE je popričao s njim da bi otkrio šta sve to znači u vreme obnovljene politike „reda i zakona“.

Šta mislite zbog čega studije o tome koliko porodice utiču na kriminal nisu poznatije?
Kad sam pričao sa kriminolozima o tome, njihovo mišljenje bilo je da se većina američkih kriminologa gotovo plaši da se bavi samo porodicom kao uzrokom zločina jer biste, sve donedavno, bili optuženi da ste rasista kad biste sugerisali da postoji porodična, biološka ili genetska veza sa zločinom. Mnogi kriminolozi su zato krenuli da istražuju u svim drugim pravcima. Kopali su sa naglaskom na ozloglašene kvartove, siromaštvo, bande i drogu. Porodica je bila ignorisana iako su te studije postojale. Kad sam video koliko su te studije opširne, smesta sam prigrabio priliku.

Da li je, dakle, vaš cilj s ovom knjigom bio više kriminološka ekspozicija ili porodična istorija Boglovih?
Ona pokušava da bude mešavina oba. Intelektualni temelj ili pozadina knjige jesu sve studije koje sadrže statistiku o tome kako je zločin nasledan u porodici. To je okvir za knjigu, ali su krv i meso knjige priče o samim Boglovima. Nadam se da je to uspešan način da se te dve stvari ukrste.

Imajući u vidu opasnost od toga da osudite ljude samo zbog njihovog porekla, kakvi zaključci iz stvarnog sveta mislite da su važni o porodici kao što je Bogl, pored ogromnog broja članova koji su prekršili zakon?
U razgovoru sa članovima porodice Bogl, oni su mi u startu rekli da kad su bili veoma mladi, njihov otac i njihova majka, ponekad tetke i stričevi, ili čak stariji članovi porodice, vodili bi ih sa sobom i činili zločine zajedno sa njima. Učili su da čine zločine kao sastavni deo porodičnih aktivnosti. Oni su prosto to radili. Ruster Bogl bi jednom nedeljno vodio sinove da vide zatvor blizu Salema, u državi Oregon, gde su živeli, veliki zatvor na obodu grada, i on bi im pokazao taj zatvor i rekao: „Gledajte pažljivo, deco, jer kad odrastete, ovde ćete živeti.“

Oni to nisu shvatili kao upozorenje. Oni su to shvatili kao izazov i razumeli su da je to ono što treba da rade u životu.

Počeli su da posmatraju poziv kriminalca kao nešto što je časno za njihovu porodicu. Kriminolozi vole to da nazivaju teorija društvenog učenja. To je proces imitacije. Zašavši malo dublje, video sam ono što kriminolozi nazivaju društvenom kontrolom, što znači da oni nisu imali mnogo bliskih odnosa. Nisu imali gotovo nikakvih društvenih veza. Nisu se vezivali za nastavnike i nisu bili izviđači. Nisu igrali u timu za dečji bejzbol. Nisu išli u crkvu na veronauk niti radili bilo šta slično. Nisu pripadali nijednoj drugoj društvenoj grupi i nisu imali drugih uzora za svoje aktivnosti sem sopstvene porodice. Njihova jedina veza bila je sa članovima sopstvene porodice, koji su već bili okoreli kriminalci.

Kako ste izbegli da donesete opasne zaključke o genetici i zločinu?
Počeo sam da se zanimam za ulogu koja bi genetika mogla da igra u svemu ovome zato što, još otkad je dekodiran ljudski genom, sada kriminolozi smeju da govore o mogućoj ulozi genetike u kriminalu. To je bilo zaista nemoguće sve donedavno, jer kad biste ustvrdili da biologija ili geni igraju neku ulogu u kriminalu, nazvali bi vas rasistom ili nacistom. Ali sada postoje kriminolozi koji zapravo rade na tome i otkrivaju gene koji, u kombinaciji sa porodičnim okruženjem kao što je ono kod Boglovih, mogu da posluže kao predispozicija za određeni tip ponašanja.

Naravno, najzanimljiviji je gen koji ljude može da učini impulsivnim, što ih ne čini nužno kriminalcima, ali je često preduslov za kriminalne aktivnosti. Istraživao sam to, ali ja nisam genetičar. Nisam ni naučnik, tako da ne smem s tim da idem veoma daleko. Imate interesantna aktuelna istraživanja o ulozi genetike, ali ljudi koji se time bave uvek ističu kako ne postoji tako nešto kao što je kriminalni gen. Imate na hiljade gena i kombinaciju određenih gena zajedno s porodičnim okruženjem kao što je ono kod Boglovih — morate da imate oba, i okruženje i gene.

Da li vas brine da bi vaše ideje o tome da je kriminal nasledan u porodici mogle da se protumače na problematičan način u ovom trenutku trampovoskog stila u politici borbe protiv zločina?
Odustao sam od pokušaja da predvidim šta bi Tramp mogao da uradi. Nadam se da će knjiga moći da stoji sama za sebe i da se neće naći između dve vatre u raspravi između levice i desnice ili Trampovih sledbenika i njegovih protivnika. Ne želim da kažem da su određene porodice osuđene na interno nasledstvo i da nikad neće moći da se promene, jer vidim da neki ljudi zaista uspevaju u tome. Ali mislim da možemo da imamo mnogo efikasniji krivično pravni sistem, da smo svesniji toga na koji je način kriminal nasledan u porodici. Mogli bismo da radimo sa ljudima koji su članovi tih porodica dok su još veoma mladi. Što ranije naterate ljude da promene ponašanje, lakše će biti kasnije. Posle nekog vremena, to na neki način ostane utisnuto.

Sa sada određenom distancom prema ovoj temi, da li mislite da je suština ove priče više u siromaštvu, nedostatku pravih prilika ili jedinstvenom pogledu na svet koji se prenosio sa kolena na koleno? Je li to nemoguć izbor?
Mučio sam se dosta s tim pitanjem. Boglovi su siromašna bela porodica. Oni nemaju probleme sa kojima se suočavaju Afro-Amerikanci zbog boje kože i toga što ljudi imaju predrasude prema njima. Ali oni svet posmatraju drugim očima, oni misle su najbolji u kriminalu i da je časno činiti zločine. Za njih je to kulturološko pitanje.

IZVOR: VICE/HYPETV.RS