“U prostoriji bi bila tri policajca koji bi šutirali i udarali ljude i bičevali ih po golim leđima. Koristili su kaiševe – što je najokrutniji metod. Ljudi ne mogu dugo to da izdrže i uglavnom su bili prebijani na smrt”, isprilao je bivši čuvar identifikovan kao 39-godišnji Džijang britanskom tabloidu Dejli mejl.
“Glave i oči bi im otekle, od krvi nisu mogli da gledaju. Neki bi ostali bez oka. Onda bismo ih vodom osvešćivali. Nekima nismo dozvoljavali danima da spavaju – ponekad je najjednostavniji način ujedno i najgori i najefikasniji. Potom bi ih slali u bolnicu da ih zašiju”, rekao je on.
Žene bi mučili elektrošokovima po genitalijama i vezivali bi im ruke čeličnim lisicama i onda bi ih udarali po njima. “Posle dva ili tri minuta bi počele da plaču od bolova”, rekao je on.
Među žrtvama mučenja bilo je i 14-godišnjaka. Njihov “zločin”? To što su bili pripadnici muslimanske manjine u zapadnoj Kini, mahom Ujguri, koje komunistički režim uprkos kritikama i apelima Zapada progoni. Amerika je Pekingov progon Ujgura nazvala genocidom.
Čuvar koji je otvorio dušu nedeljnom izdanju Dejli mejla dolazi iz lojalne porodice policajaca i članova partije. Kaže da je verovao da ispunjava svoju patriotsku dužnost i da je verovao propagandi da se bori protiv terorista, separatista i islamskih ekstremista.
Maja Vank iz Hjuman rajts voča kaže da njegovo svedočenje samo daje na značaju užasnim svedočenjima žrtava i očevidaca, zvaničnim izveštajima i drugim dokazima o zločinima protiv čovečnosti koje sprovodi kineski režim.
Kineski predsednik Si Đinping je 2015. godine izdao direktno narećenje da policija prati, ispituje i pronalazi informacije o “bezbednosno interesantnim osobama”, što je bilo šifrovano ime za Ujgure, kaže Džijang.
Godinu dana ranije, Si je pokrenuo kampanju “Čvrst udar” protiv muslimanske manjine koja je uključivala slanje u kampove za “reedukaciju”. U te “obrazovne ustanove” odlazili su oni koji su nosili maramu, bradu ili imali porodicu van Kine.
Policija je, kaže Džijang, redovno i rutinski targetirala Ujgure, bez obzira na to da li su počinili neki prekršaj ili ne. Jednom prilikom su njegove kolege pretukle na smrt taksistu koji je povezao putnike sa kradenom robom.
Ako bi se neko od Ujgura požalio na siromaštvo ili je pokušao da ode iz zemlje, bio bi poslat u kamp. “Kakva je to škola iz koje ne možeš da odeš”, pita Džijang.
Ponekad su čitava sela bila slana u zatvorske kampove. Tinejdžeri su završavali u zatvoru ako su samo razgovarali o policijskoj brutalnosti, nosili bradu ili šerovali “islamski” snimak na društvenim mrežama.
Džijangov posao je bio da proveri i ispita da li su zatvorenici predstavljali “kriminalni ili subverzivni” faktor. Mučenje je bilo standardna praksa ispitivanja.
Neke su gušili plastičnim kesama ili vodom. Druge su udarali palicama, lancima, elektrošokovi po genitalijama, naročito kod žena, su bili uobičajeni.
Džijang kaže da je on “samo čovek” i da ga muči griža savest zbog onoga šta je radio, ali da su neke njegove kolege uživale u mučenju zatvorenika. Kaže da su se hvalili kako su maljevima lomili zatvorenicima noge, izgladnjivali ih, posipali ledenom vodom, terali druge zatvorenike da grupno siluju jednog.
Nisu samo Ujguri ti koji su završavali u kampovima za edukaciju. Džijang kaže da su i neke njegove kolege tamo završavale.
Uprkos svim kritikama, Kina žustro demantuje bilo kakvo kršenje ljudskih prava i insistira da su kampovi centri za obrazovanje i iskorenjivanje ekstremizma.
Mnogi “polaznici” ovih centara kasnije su odlazili na rad u fabrikama i poljima pamuka, dok su njihova deca završavala u sirotištima za asimilaciju.
Džijang je ispričao i da oni zatvorenici koji su se opirali i nisu poštovali “red”, jednu do dve nedelje bili vezani okovima za specijalne stolice u malim prostorijama u kojima je bilo po 50 zatvorenika. Drugi zatvorenici su morali da im pomognu da jedu ili odu u toalet.
Džiang je pobegao iz Kine prošle godine kada je razgovarao sa američkim obaveštajcima o “promovisanju demokratije” u Kini. Sada se krije u jednoj EU zemlji i traži azil.
Sa porodicom nije razgovarao 18 meseci iz straha da bi mogli da nastradaju. Kaže da je usamljen i depresivan ali da želi da svet sazna za brutalnu opresiju koju Peking sprovodi.
“Bilo je poražavajuće otkriti da je sve u šta sam verovao pogrešno. Sve u zemlji je deo sistema. Ako želite promene, morate da se suprostavite sistemu u kome je Partija ubila toliko ljudi. Moj cilj je da svetu otkrijem šta se dešava u Kini. Želim da svet vidi pravo lice Komunističke partije”, rekao je on.
KURIR.RS/HYPETV.RS
