Redakcija 24sedam došla je u posed knjige Aleksandra Vuksanovića, koja nosi naziv „Ovo sam ja“. U poglavlju „Estradanje”, pevač se dotakao i čuvenog takmičenja te prisetio dana kada je bio član žirija, pa objasnio zašto je otišao sa tog mesta.

Pevač se u biografiji, između ostalog, osvrnuo i na period kada je bio član žirija u „Zvezdama Granda” pa objasnio kako je otišao sa tog mesta, te šta mu je tokom takmičenja najviše smetalo, a taj deo prenosimo vam u celosti:

„Kad samoproklamovana estradna diva pokaže zadnjicu na televiziji, to ovako objasni: ,Nije važna gu*ica već magija.’ Zašto na takmičenjima početnika majke padaju u nesvest, a očevi članovima žirija preporučuju svoje ćerke? Citiraću jednu svoju televizijsku umotvorinu: ,Možda ja ne znam da pevam. Ali ja sam Aca Lukas.’ Uništavajući muziku, komercijalne televizije su polako, ali predano uništile i humor.

Ubeđen sam da većina ljudi s estrade ne zna šta znači ta reč. U medijima se obično reč estrada upotrebljava u pogrešnom smislu, kao nešto čega se treba stideti. Prvobitno, reč estrada je označavala put ili uzvišeno mesto na podu… Najčešće značenje je – pozornica. Drugim rečima, mi s estrade smo ljudi na pozornici u koje svi gledaju. Umesno pitanje bi bilo: a šta to vide i da li dobro vide? Jer glamur, koji zahteva pozornica, bez obzira da li je pravi lažni, može da zaslepi i stvori pogrešnu sliku.

Ljudi s estrade su fizički isti kao svi ostali ljudi, pod uslovom da nisu ugrađivali razne dodatke, pa više ne liče na sebe, onakve kakvi su na slikama iz detinjstva.

Iznutra, mislim na psihički sklop, razlikuju se od običnih smrtnika koji nisu na pozornici. Lažni osećaj veličine čini da većina ljudi sa estrade živi u nerealnom svetu.

Sve ću to objasniti na primeru emisije „Zvezde Granda”. Bio sam član žirija do trenutka kada više nisam mogao da izdržim nadmenost, ali i neznanje nekih bogomdanih članova žirija, čije se prisustvo na tom časnom poslu pravda činjenicom „da narod to voli”. Svađali smo se javno. Te svađe nisu nameštene. Kad malo zamru, Saša Popović zaprži čorbu i sve krene po starom.

Došao sam u Grand i u žiri omamljen pričom o Saši Popoviću. On je dugo pekao znanje uz Raku Đokića i stvorio je estradnu imperiju. Kad neko kaže da je uništio muziku, to nije tačno. Ali je tačno da je (zajedno sa TV Pink) uništio humor. „Kursadžije” su krenule iz Granda preselile se kod Željka Mitrovića. Sašu razumem, jer je to humor koji on voli i razume. Ali ne razumem Željka Mitrovića, koji je urbana faca, brzomisleći čovek i izvanredan basista, što je meni kao muzičaru najvažnije.

Nekada su Mija i Čkalja, kad su bili na ekranu, praznili ulice. Pa Paja i Jare, Šurda, „Balkan ekspres”, „Ko to tamo peva”, „Davitelj protiv davitelja”, „Mućke”. Izgubio se duh Monti Pajtona, Dejva Alena i Benija Hila. U emisijama „Zvezde Granda”, u proseku sam ispaljivao bar pet vrhunskih fora. Dvesta ljudi u publici i niko se ne smeje! Pričaš nešto, a vidiš da te ne razumeju. Što je najgore, ne razumeju me i neki u žiriju.

Ne kažem da sam iznad tih ljudi, ali sam rastao na drugom humoru. Na moje fore su u montaži dodavali veštački smeh da ne i bih pred gledaocima televizije ispao glup. A Karleuša pokaže gu*icu i svi umru od smeha, a ona to ovako objasni: „Nije važna gu*ica već magija” (završen citat velikih misli). Zato očekujem da uskoro član žirija postane Dejvid Koperfild kome u poslu nije važna gu*ica već magija.

U pamćenju ostaju pobednici „Zvezde Granda” iz prvog dela ovog muzičkog serijala. Tada su bili važni pevači. Kada je Saša Popović shvatio da gledanost pada, vezao je pažnju publike za članove žirija. I sada niko ne priča o tome kakvi su bili kandidati već šta su kandidatima rekli članovi žirija, a posebno je „interesantno” kada se članovi žirija posvađaju ili vređaju kandidate. Dođe mlad čovek na takmičenje, jedva skupi pare za voz, obuče ono što ima u ormanu, a vrli član žirija mu kaže da se džiberski obukao i da liči na crtani film?! Ili, što je još gore, Jelena Karleuša iznosi stručno mišljenje o njegovom pevanju.
Stručno mišljenje dame s magičnom gu*icom?! Pogledajte kako u publici reaguju na stručna mišljenja. Kad govore Ana Bekuta, Snežana Đurišić i posebno Dragan Stojković Bosanac, zavlada tišina u publici. Oni zaista mogu da iznesu stručno mišljenje jer su pravi stručnjaci, poznavaoci muzike. Oni nikada neće poniziti devojku ili momka, koji su poželeli da postanu pevači. Lepim, uljudnim rečima će im objasniti zašto bi trebalo da odustanu od nerealnih želja.

U jednoj emisiji, kad sam bio član žirija, posle klimavog nastupa nabeđenog pevača, ovako je tekao razgovor.

– U koju školu ideš? – pitao sam.

– U ekonomsku.

– Moj savet ti je da nastaviš sa školovanjem. Bez uvrede, a sve je rečeno.

Roditelji i njihove bolesne ambicije su najveća tragedija ovih takmičenja, ne samo „Zvezda Granda”. Kad su Novak, Ana i Jelena postali najbolji i pritom bogati sportisti, roditelji su počeli da kupuju rekete pre nego što se deca rode. A kad su shvatili da mikrofon može biti izvor zarade, ubacili su decu u ringišpil s koga se teško silazi. Sirota deca, još ako su netalentovana, trpe torturu roditelja, koji misle da će rešiti sve životne probleme ako njihovi mezimci postanu pevači. To se posebno odnosi na majke, koje su često spremne na sve samo da se njihova lepotica dočepa scene. Kad dete ispadne u nekom od krugova takmičenja, većina roditelja preživljava tešku traumu. Događalo se da su dolazila kola Hitne pomoći jer su uglavnom majke padale u nesvest. Vispreniji članovi žirija neiskusnim, a neretko nabeđenim pevačima i pevačicama objasne gde su grešili i da se prvo dobro pripreme i potom ponovo prijave za takmičenje u narednoj godini. Mene su telefonom najčešće zvale majke. Ne znam kako su dolazile do telefona.

– Ja sam Milenina majka. Sigurno ste je zapamtili. Ona je najlepša i najbolje peva.

Onda kreću pohvale.

– Kako je tačno njeno ime i prezime? – pitam na kraju razgovora.
Kasnije, kad počne takmičenje, bez obzira kako je devojka pevala, od mene ne dobije glas. Nikada nisam objašnjavao ostalim članovima žirija zašto nisam glasao za neku talentovanu devojku. Nisam objašnjavao jer su oni znali razlog. Kao što sam ja znao zašto neki članovi žirija dau glas totalnom diletantu. Meni nikada neko od roditelja nije ponudio (znaju da sam skup) jer osećaju da sam nepotkupljiv. I pored toga, sačekivali su me iza ćoška pre ulaska u studio. Ne znam kako su reagovali ostali članovi žirija. Moja teorija glasi ovako: pošteni ne pristanu na ponuđene uslove, polupošteni pristanu a ne puste netalentovanog kandidata da prođe, a nepošteni pristanu i puste diletanta da prode. To je teško sakriti jer svi mi u žiriju, ako ništa drugo, imamo uho.

Jedno poslepodne vidim na displeju nepoznat broj.

– Dobar dan, mi smo roditelji – čujem muški glas.

– Drago mi je. I ja sam roditelj.

– Hteli smo savet u vezi s pesmom. Znate, naša ćerka nastupa u „Zvezdama Granda”.

– Kakav savet želite?

– Došla bi moja supruga da se dogovorite.

Sutradan u isto vreme zove supruga.

– Dobar dan, ja sam majka.

– Dobar dan, ja sam otac.

– Znate, zvao je juče moj suprug da nam date savet.

– Rekao je da biste vi došli kod mene po savet.

– Ja vam predlažem da dođe moja ćerka. Znate, ona je mnogo lepa i talentovana. Oduševićete se.

– Ako je tako, kažite mi njeno ime.

Upamtim ime da bih mogao da ne glasam za nju. I danas me ljudi pitaju zašto sam napustio žiri „Zvezda Granda”. Jednostavno, shvatio sam neke igre, koje mi se nisu sviđale…”, pisao je Lukas.

Izvor: 24sedam