O tome da je javna tajna da se na ovoj manifestaciji podržavaju oni koji su homoseksualnog opredeljanja, da ima političku primesu, kao i koliku ulogu ima novac, za 24sedam govore nekadašnji predstavnici Srbije na prestižnom takmičenju.

Golema je stvar biti deo “Pesme Evrovizije”, naročito u današnje vreme kada je muzika postala, osim za dušu, i pravi spektakl za oči. Ipak, ovo prestižno takmičenje koje je ove godine održano 65. put, takođe je ponovo donelo mnoga pitanja o tome da li je “Eurosong” danas ono što je bio, ako ne davne 1956. kada je prvi put održano, bar u poslednjih deceniju ili dve.

Iako su televizori pedesetih godina bili prava retkost, ovu manifestaciju gledala je gotovo svaka nacija u iščekivanju potencijalnih pobednika, koji su tada, za razliku od današnjih zvezda u koje se ulažu stotine hiljada evra, putovali vozom na “Evroviziju”.

Za jedne kič, a za druge kul manifestacija, definitivno ima novu dimenziju do kvalitetne pesme, opterećenu i propraćenu politikom ali i borbom za “slobodu” i promociju LGBT populacije.

Možda muzika oplemenjuje naš duh i preobražava nas, ali “Evrovizija”, gde god da se održava, nije mesto koje će javnosti i takmičarima omogućiti samo to.

Koliko košta ulaganje u pobedu?

Producent Saša Mirković, koji je bio glavni u timu kada je Srbija prvi put dobila pobednika “Eurosonga”, Marija Šerifović,  objasnio je kako se dolazi do prvog mesta.

– Sama pobeda zavisi 30 odsto od pesme, 30 odsto od izvođača i personaliti izvođača, a sve ostalo je umeće marketinškog tima i dosta ima veze i sa obezbeđivanjem glasova putem SMS-a. U stvari najviše ima veze sa time. Bez lažne skromnosti, te 2007. godine niko nije verovao da ćemo pobediti osim mene jer sam znao šta radim i kako radim. A 2004. godine je Željku Joksimoviću izmakao trijumf samo zato što je uveo Ruslanu na naše završno veče. Kod njega je bila i odlična pesma i personaliti, a po mom mišljenju je “Lane moje” bolja pesma nego “Molitva” – poručuje Mirković, a zatim kaže da za pobedu mora mnogo da se uloži. Promocija učesnika pred “Evroviziju” je, ističe on, veoma važna, pa su zato i pozamašna sredstva neophodna.

– Mene je promocija koštala jedno 350.000 evra. Tajkuni koji dolaze na Evroviziju spremni su da za svoje konkubine daju milione, ali ni to nije dovoljno, jer mora da se nađe neko ko treba promociju da sprovede – kaže nam Mirković, pa pojašnjava da je na 350.000, RTS uložio oko 200.000 evra. Dakle, pobeda u tom smislu nije bila jeftina, pa smo ga upitali zašta su sve predviđene pare. On je detaljno objasnio na svom primeru iz 2007.

– Tada mi je mnogo pomogao sa parama pokojni Dragan Sakan, a sa tim idejnim rešenjima mi je napravio ona dva srca što se spajaju dlanovima… Ima mnogo tajni kako kroz naše klubove u inostranstvu kojih ima jako mnogo, lobirati. Tako da nije to samo “pljuni pa zalepi”. Nemojte da zaboravite da Italijani, takođe, imaju veliku dijasporu, da su osnivači i da tri decenije nisu uzeli Eurosong – podseća on i dodaje da je promociju Šerifovićevoj radio u Grčkoj, a da je sledeći ulazak u zemlju EU, od ukupno dva koja su dobili, bio Helsinki.

– Tako da jedino gde sam mogao da lobiram je bila Rusija, zatim sam napravio “Molitvu” na finskom da uvažim domaćine, pa na ruskom i engleskom pre nego što smo još otišli. Zatim, napravio sam disko verziju pesme, pa smo imali promoterke koje su po celom Helsinkiju delile CD i pečate sa srcem, koje su stavljale ljudima na spojene ruke, pa im poklanjale. Nedelju dana se širila pozitivna energija, pa sam “kupio” i te skandinavske zemlje – poručuje naš sagovornik.

Poznato je da je Mirković izdao knjigu posle srpske pobede “Molitva za patriote”, a sada je otkrio da priprema i drugu – “Kako pobediti na Eurosongu”. Nezadovoljan plasmanom “Hurricane” izneo je i greške koje se ne prave na ovakvom takmičenju, poput opklade od 20 evra Ksenije Vučić sa Marijom Šerifović da će pobediti Italija, a smatra i da Olivera Kovačević ispred RTS-a nije dala sve od sebe da srpski tim bolje prođe, da je pesma bila loša, te da su kostimi bili nekreativni.

Kompozitor i tekstopisac Marko Kon, koji je na “Eurosongu” 2009. godine predstavljao Srbiju sa pesmom “Cipela” i osvojio 10. mesto, kaže da ovo takmičenje ne donosi samo pobedu zbog pesme.

– “Evrovizija” je najveći muzički šou na planeti. “Evrovizija” slavi različitosti i slobodu. Poruka koju nosi je da smo zaista svi jednaki, da nam je svima zagarantovano pravo na mišljenje. “Najlepša pesma” je veoma neobična floskula, za razliku od sporta. Takmičenje u umetnosti je uvek nezahvalno. Prosto nema šta tu da se “izmeri”, ne može se u umetnosti biti brži, na primer. Ali takmičenje donosi uzbudljivost, navijanje, posvećenost. Pored muzike, već godinama je jako bitan i nastup, a to podrazumeva i stajling, koreografiju, kostim…. – kaže za naš portal Kon.

Pitanje pravednosti na manifestaciji je stereotip već, osim u kad je reč o  “čvrstom” pobedniku zbog odlične numere, što ove godine nije bio slučaj sa Italijanima i grupom “Maneskin”, bar iz razloga što Maltežani smatraju da su oštećeni. Politička konotacija, razume se, bila je prisutna i u Roterdamu, pa se u neku ruku više i ne krije interes. LGBT, s druge strane, 2021. godine nije ostavio veliki pečat na “Evroviziji”. Možda upravo zato jer su veliki posao “odradili” 2014. godine kada je ispred Austrije učestvovao tranvestit Končita Vurst, a ujedno i pobednik “Eurosonga”.

– Naravno da ima političkih uticaja! Pa svako takmičenje u kome postoji nacionalno obeležje, nacionalna zastava, je politički obojeno. Nema zastava bez politike. A postoji i zastava duginih boja, LGBT zastava. “Evrovizija” je dugi niz godina bila mesto gde su se pripadnici LGBT populacije osećali sigurno i slobodno, njima ni najmanje ne smeta da u “Evroviziji” uživaju i ljudi koji sa njima ne dele interesovanja i opredeljenja. I to je stav koji je potpuno okej – smatra kompozitor.

Na Eurosongu se meri bliskost država

Pobeda Italijana na Evroviziji posle 30 godina gotovo da je stvar ukusa, iako im se ne može poreći različitost a kamoli glasovi, ali se na društvenim mrežama upravo zbog teze umešanosti politike, potražio “razlog” njihovog trijumfa. I, naravno, bio je tu za tili čas – Italija je od svih evropskih zemalja najteže podnela pandemiju koronavirusa. Na Tviteru su se nizali komentari da je pobedu odneo “konzument kokaina”, ali da je toj zemlji ona bila prekopotrebna kako bi videla “svetlo na kraju tunela”.

Sociolog, profesor Ratko Božović, analizirao je spektakl od 22. maja, a koji se dogodio ove godine u otežanim uslovima zbog kovida-19.

– Evrovizija znači da se vraćamo, da nismo tamo gde smo bili – promena se dogodila. Mora da se ide, dakle, ne sa oslabljenom snagom, nego jačim tempom da bi se ta praznina primetila – objašnjava Božović poruku “Eurosonga” i dodaje da “ovaj festival čini ono što politika ne čini”.

– Manifestacija je nešto što nije političko, a dolazi iz regiona koji su zapravo politički. Ima diferencije koja govori o “skupljanju biljaka”, koji su bili previše rasuti i egocentrični zbog svega što je bilo poslednjih godinu dana sa koronom, koja nas je malo ujedinjavala, a malo nas je i rastavljala jer je svako brinuo svoju brigu. To je faktor koji ne definiše pobednika iznutra nego faktor koji je determinisan okolnostima koje nisu do kraja muzičke. Vrednovanje je malo problematično – tvrdi profesor. On objašnjava da na Pesmi Evrovizije vlada “politički rezon, a gde god da se politika uključi, vrednovanje nije adekvatno”.
– Tu ima vetrova koji govore o zajedništvu. Po poenima žirija se primećuje nekadašnja bliskost ili ona koja se udaljila, a koja bi mogla i da se promeni nabolje. Igra sa bliskošću je, takođe, elemenat koji utiče na ishode tog glasanja. Sve se vrti oko spoljnih uticaja. Recimo, Francuskinja je bila dominantna po glasovima u nekom trenutku u muzičkom smislu, ali ishod ste videli – pobedio je rok koji je passe – zaključuje sociolog.

Kako god bilo, uticaj muzike je svuda oko nas, pa je “Pesma Evrovizije” svakako bila tema nedelje, a detalji sa manifestacije se i posle sedam dana prepričavaju. Zahvaljujući energiji “Hurricane”, za Srbiju se čulo na svim kontinentima.

Izvor: 24sedam