Zašto se za kosu ne kaže da je žuta nego plava, kad nas, očigledno, podseća na žutu, a ne na plavu – i ostale misterije univerzuma. Odgovor na to pitanje leži u činjenici da su se svest o bojama kao i njihovo imenovanje menjali kroz istoriju. Tako neke nijanse koje su danas uobičajne u prošlosti nisu postojale ili, ako i jesu, nije postojala posebna reč za njih, piše Istorijski zabavnik.
U našem jeziku je nijansiranje boja u prošlosti bilo “grubo” pa su se one suštinski delile na tamne ili svetle, zagasite ili sjajne. Tako je u staroslovenskom jeziku reč “plav” opisivala sve što pripada svetlijem spektru boja. Dakle, i bledo/svetlo, ali i ono što danas zovemo zlatnim/žutim. Sve je to bilo plavo, pa se otud i čovek svetle kose zvao “plavim”.
Plava boja označavana je pridevima “sinji” ili “modar”.
Tragovi toga zadržali su se u narodnim pesmama u kojima i danas možete pročitati opise poput “sinjeg mora”, “modrog neba” ili, obrnuto, kako se “žitna polja u daljini plave”…
Vremenom je došlo do delimične zamene – sinje/modro postalo je plavo, a reč “žuto” ušla je u upotrebu iako se prvobitno značenje reči “plav” nije izgubilo. Tako je sve do danas ostao dublet.
Srpski jezik nije jedini u kojoj je opstala ta “nelogičnost”. U poljskom se za osobu svetle puti/žute kose takođe koriste izrazi i “żółty” (“žuto”) ali i “płowy” (“plavo”). Portugalci za ženu svetložute kose kažu “loira” (“plava”) dok Špance muči drugačiji “problem” – kod njih se za plavušu kaže “rubio” što bi u bukvalnom prevodu danas značilo “crvena”.
BONUS VIDEO:
Izvor: Istorijski zabavnik
