SRPKINJA PREŽIVELA PAKAO U NEMAČKOJ! Otišla da radi kao DADILJA, jedva ostala živa!

Dušica M. (42) je poželela da oproba sreću sa poslom u “obećanoj zemlji”, Nemačkoj.

– Samo zahvaljujući bogu, vratila sam se živa. Da li sam i zdrava još nisam sigurna, moraću da potvrdim, ali svoju priču delim za nauk drugima – pričala je Dušica..

Njena priča počinje maja 2019. godine, kada je na slavi njenih roditelja susrela rođaku koja joj je ponudila, činilo joj se, jedinstvenu priliku.

– Na slavi sam se srela sa svojom rođakom Draganom. Ona mi je napomenula da njena kuma Sanja i njen suprug, po struci mašinski inženjer, žive u Nemačkoj i da im je potrebna pomoć oko deteta. Dete koje bih čuvala ima dve godine, a obezbedili bi mi platu, hranu, smeštaj kao i troškove puta i osiguranje. Oklevala sam isključivo zbog terapije koju dobijam na Institutu za reumatologiju u Beogradu. Razmišljala sam o tome, dok je Sanja insistirala da pođem i da ostanem šest meseci iako sa srpskim pasošem imam pravo da boravim najviše 90 dana u komadu. Uveravala me je da ne treba da brinem jer ona navodno ima neku vezu na graničnom prelazu u Hrvatskoj, kao i da će ona snositi troškove eventualne kazne koju bih mogla da dobijem. Nakon što sam svojoj lekarki objasnila situaciju, odobrila mi je da otputujem na tri meseca – pričala je ona.

Posle mnogo peripetija i razgovora sa Sanjom kako bi se uskladili termini, pao je dogovor da Dragana dođe u Nemačku krajem avgusta i ostane do prvog oktobra, pa da potom svi zajedno dođu automobilom u Srbiju na sedam dana, gde će svi pozavršavati svoje obaveze u Srbiji, a potom se opet svi zajedno vratiti u Nemačku gde bi Dušica trebalo da ostane do Uskrsa naredne godine.

Sanja je Dušici takođe napomenula da ona i suprug imaju mesečna primanja od oko 10.000 evra, te im finansije nisu nikakav problem.

– Dan mog polaska smo potvrdili 18. avgusta, i to tako što mi je Sanjin suprug rezervisao i platio kartu za 25.8. na stajalištu kod Sava Centra, s polaskom u 00:05. Poslali su mi kartu mejlom i više puta naglasili da je polazak u nedelju uveče. Ni ja, kao ni oni, u toj gužvi, nismo uočili da je karta za subotu, a ne nedelju uveče, a ja sam uplatila i osiguranje od 4.000 dinara za šta su mi oni obećali da će mi refundirati. Tek kada sam pokušala da se ukrcam u autobus, vozač mi je ukazao na to da moja karta važi za prethodni dan. Pokušala sam da kontaktiram Sanju, ali ona više nije bila na mreži, pa sam se vratila kući.

– Sanja je poruke videla tek sutra ujutro. Sanjin suprug opet mi je rezervisao kartu za Manhajm. Tako sam 26.8. opet krenula na put, iz Beograda preko Zagreba pa do Nemačke – kaže Dušica.

Posle mnogo presedanja i kašnjenja zbog redova vožnji autobusa, što je, kaže, naljutilo Sanju, Dušica je napokon jedva stigla u Ludvigshafen, što je bio konačni cilj. Stigla je oko pola tri izjutra, a na stanici ju je dočekao Sanjin suprug.

– Svi su spavali i on je odmah otišao da spava. U njihovoj spavaćoj sobi je veliko kupatilo. Dakle, nema tuširanja dok ne ustanu, a ja sam umorna i znojava sa puta, dok je napolju 30 stepeni.

U malom hodniku je manje kupatilo kome sam imala pristup, a koje ima samo lavabo i šolju. Posle tri dana konstantnog sedenja, konačno sam se makar opružila malo, u nadi da ću se ujutro istuširati i malo doći sebi. U pola devet su svi ustali, međutim, odmah su nastavili sa svojim obavezama, te nije bilo vremena da uradim to što sam planirala. Sanja je starijeg sina od 10 godina ispratila na ekskurziju a ja sam odmah preuzela brigu o mlađem, zbog kog sam i došla.

Tek oko tri popodne uspela sam da se konačno i ja okupam. Sanja i njen suprug žalili su mi se na prošlu dadilju koja ih je svakog časa zivkala telefonom i molila da izađu s posla. Kod mene, njihov sin Ivan imao je vrhunski tretman i uvek sam znala kako da ga umirim, nahranim i sve ostalo. Radila sam i mnoge druge stvari koje mi nisu u opisu posla.

Kuvala sam iako to nije bio dogovor. Sve u svemu, imala sam dnevno oko dva sata slobodnog vremena i to sam uglavnom provodila sedeći na stepenicama zgrede, plačući i odbrojavajući dane do povratka u Srbiju – kaže Dušica, dodajući i da je dogovor bio da će ona spavati na kauču u dnevnoj sobi koja, kako su joj rekli, nije prometna.

Međutim, ispostavilo se da cela porodica tamo boravi dok ne krene na spavanje, oko ponoći, te je Dušica konstantno bila iscrpljena.

Prvi ozbiljan sukob nastao je kada se Dušica Sanji požalila na loš tretman koji dobija od njenog starijeg sina.

– Ti si znala da ja imam dvoje dece i da moraš da vodiš računa o njima? – rekla mi je i ostavila me u šoku jer smo se jasno dogovorile da je moja obaveza samo mlađi, Ivan. Kada sam joj to i rekla, dreknula je na mene:

– Odmah idi! Izlazi iz stana!

To sam i želela da uradim, ali Sanjin suprug me je preklinjao da ih ne ostavljam na cedilu pa sam popustila. Nekoliko dana kasnije, saznajem da je moj suprug imao tešku saobraćajnu nesreću, ali je na svu sreću on ostao živ. Sanja se uopšte nije uzrujavala zbog toga, već je samo hladno prokomentarisala: “Pa eto, makar je živ”. Ostala sam frapirana – priča Dušica.

– Sanja je iz mene iscedila i poslednji atom energije, a onda smo konačno seli u kola i krenuli kući. Svanulo mi je kad sam se dokopala Srbije. Radila sam za platu od 500 evra, daleko ispod tržišne cene, jer je ona mislila da sam bedna. Daleko od toga, bojim se da se iz ove priče vidi ko je bedan. Na kraju, ostali su mi dužni oko 150 evra. Kada sam ih putem Vibera kulturno pitala za to, prvo me je blokirao Sanjin muž, a potom i Sanja par dana kasije – završava Sanja.

Svoju priču rešila je tada da podeli sa ljudima kako bi skrenula pažnju na opasnosti rada na crno u inostranstvu, pa čak i kada ide preko poznatih osoba.

IZVOR: KURIR.RS/HYPETV.RS