SVE OČI SVETA SU BILE UPRTE U NJUJORK: Ovo je ceo govor predsednika Vučića u GN UN!

SVE OČI SVETA SU BILE UPRTE U NJUJORK

Govor predsednika Srbije Aleksandra Vučića na 79. zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija prenosimo u celosti.

Gospodine predsedniče Generalne skupštine,

Gospodine generalni sekretaru,

Ekselencije,

Dame i gospodo,

Mahatma Gandi je rekao: „Nema puta ka miru, mir je put’’.

U istom tom duhu, bratske ljubavi, i otvorenog srca obraćam vam se danas u ime Republike. Srbije, zemlje osnivača Ujedinjenih Nacija, države slobode i pravde.

Čast mi je da vam se obratim kao predsednik Republike Srbije – zemlje u čije ime pred vama danas ponosno stojim. Zemlje koja, uprkos aktuelnim globalnim izazovima, dosledno istrajava u odbrani principa Povelje. Ujedinjenih nacija i međunarodnog prava i koja svojim delovanjem i principijelnom politikom, snažno zastupa ideju koju nosi glavna tema ovogodišnjeg zasedanja.

Dame i gospodo, Kada govorimo o aktuelnom trenutku, i ove godine, na moju neizmernu žalost, moram da konstatujem da situacija u svetu deluje još teže i mračnije nego pre godinu dana, da tenzije postaju sve veće, a izazovi sve brojniji i složeniji. Najviše me zabrinjava to što se, uprkos našim deklarativnim zalaganjima za mir, razvoj i prosperitet čovečanstva, ovom geopolitičkom košmaru kraj ne nazire.

Ne bih želeo da se mudre reči predsednika Džona Ficdžeralda Kenedija, pokažu i kao proročke:. „Čovečanstvo mora okončati rat pre nego što rat okonča čovečanstvo.“ Čovečanstvo se danas sve više oslanja na tehnologiju a sve manje na čovečnost.

I ove godine ponovo govorimo o tragičnim sukobima i razaranjima koji donose patnju i ogromne ljudske žrtve, kao i o brojnim teškim posledicama koje neminovno prate ratne sukobe. Republika. Srbija i srpski narod duboko saoseća i deli bol za svim izgubljenim životima u sukobima koji se dešavaju širom sveta, uključujući tragične događaje na Bliskom istoku i u. Ukrajini. Neoprostivo je da danas, u 21. veku, govorimo o jezivim brojkama koje se odnose na decu stradalu u konfliktima.

Deluje potpuno neverovatno, ali svet je na ivici nuklearne katastrofe i nuklearnog Holokausta. U želji da pobede i unište one druge, korak po korak, približavali smo se ivici ambisa i na kraju smo tamo i stigli. Živimo u svetu gde niko nikoga ne sluša, postoje samo naši argumenti i naša istina, dok oni drugi motaju da nestanu jer uvek ugrožavaju naše ili univerzalno lažne vrednosti.

Moramo da razgovaramo, čak i onda kada se ne slažemo, moramo da obnovimo urušeni kredibilitet i autoritet UN. Moramo da zaustavimo praksu primene duplih standarda – da vratimo veru u međunarodno pravo i principe oko kojih smo se svi odavno saglasili, moramo da vratimo veru u mir – jedini put koji nema alternativu.

To dugujemo svakoj nevinoj žrtvi bilo gde u svetu, svim sadašnjim i budućim generacijama. Budućnost sveta u narednih pet ili dvadest i pet godina naš je izbor, ali i naša odgovornost.

– Svi mi ,koji smo se ovde iz celog sveta okupili, došli smo iz, mi bismo rekli, plemenitih, ali, pre svega, sebičnih razloga. Gotovo uvek lideri svih, pa i najmoćnijih zemalja, ovde govore pred vama, navodno obraćajući se vama, a u stvari obraćaju se samo svom javnom mnjenju i suštinski ne brinući brige koje stvarno muče današnji svet.

– Ni ja se ne razlikujem mnogo, ali neću danas da vam predstavljam samo Srbiju, osnivača. UN, njene uspehe, visoku stopu rasta, jer da se hvalim rezultatima koje smo postigli imam i imaću priliku da to činim u svojoj zemlji. A, uzgred, znam da sve vas ovde to mnogo i ne interesuje.

– Govoriću danas o tome kako je počelo rušenje modernog sveta, kada i kako je srušena Povelja. UN i kada smo prestali da verujemo u pravo i počeli da se dodvoravamo sili. Ispričaću vam to na primeru moje zemlje; za mene najlepše na svetu,. Srbije, kako je rušena i gažena, i kako i danas, zbog svoje istrajnosti i slobodarske tradicije, predstavlja kamičak u cipeli velikih i moćnih.

SVE OČI SVETA SU BILE UPRTE U NJUJORK

– Posle velikih pobeda koje je bolji deo čovečanstva ostvario u Prvom i Drugom svetskom ratu, a. Srbi su kao narod imali najveće gubitke, proporcionalno svojoj veličini u. Velikom ratu, kao i u Drugom svetskom ratu, gde su bili jedan od retkih naroda u. Jugoistočnoj Evropi koji su se od početka sukoba nacistima suprotstavili, i zato je. Beograd možda i jedini grad koji je brutalno bombardovan i uništavan već početkom 1941. godine. Mi Srbi nismo pripremali cveće za nacističke tenkove, i za to smo platili visoku cenu. Ipak ni kuknjava, ni žalopojke iz daleke prošlosti ni selfviktimizacija nisu tema mog današnjeg obraćanja. Želim da vas sve upozorim , dragi prijatelji, na ono što se dogodilo. Srbiji, presedan koji se danas i upotrebljava i zloupotrebljava u različitim delovima sveta, na. Pandorinu kutiju koja nije otvorena ni pre dve, ni pre pet godina, već mnogo godina ranije, a o kojoj svi glasno ćute.

SVE OČI SVETA SU BILE UPRTE U NJUJORK

– Potpuna dominacija zapadnog kapitalističkog načina proizvodnje, njegova naučno-tehnološka supremacija, ubedljiva pobeda nad istočnim takmacima, pre svega. Sovjetskim Savezom, u okvirima. Treće industrijske revolucije, dovela je svet do, kako bi neki rekli, kraja istorije i potpunog ovladavanja zapadnih ideja u svim sferama društvenog života. Osim, svakako dobrih stvari koje je to čovečanstvu donelo, takva dominacija nepostojanja balansa i političkog multilateralizma istovremeno je srušila i Sovjetski. Savez i Jugoslaviju. Razume se, to se nije dogodilo slučajno, svakako ne samo od sebe, već uz presudno učešće zapadnih obaveštajnih službi, koje su imale podršku domaće korumpirane elite, kako u. Sovjetskom Savezu, tako i u Jugoslaviji.

– Zašto sve ovo pominjem? Zato što smo i danas čuli od mnogih da je napadom na Ukrajinu otvorena. Pandorina kutija, rušenje međunarodnog prava; da je to presedan kakav Evropa nije zapamtila od Drugog svetskog rata. Reč je o notornoj neistini. Da ne bude nejasnoća, Srbija podržava Povelju. UN, teritorijalni integritet Ukrajine i nijednog sekunda to nije dovodila u pitanje, niti će.

-Međutim, kada ovde veliki lideri gorljivo i zapaljivo govore o potrebi ukrajinske slobode, o poštovanju. UN i njene Povelje, rezolucija, pitam se a što ne poštuju Povelju UN i Rezoluciju. 1244 kada je reč o teritorijalnom integritetu. Srbije, koju su u naletu sopstvene moći u trenucima kada su milili kako hoće, koliko hoće i dokle hoće da ruše norme međunarodnog prava, jer su , konačno pobedile sve suparnike, pa je moguće da iskale bes na jednom malom narodu i nezaustavljivo su hrlili u gaženje svih normi, čak se i ne trudeći da to posebno obrazlože i objasne.

SVE OČI SVETA SU BILE UPRTE U NJUJORK

-Tako su 1999. godine, ovde u UN pokušavali da donesu odluku o napadu i agresiji na. Srbiju, pa pošto saglasnosti nije bilo, oni su ipak doneli odluku da. Srbiju napadnu, bombarduju i izvrše agresiju, jer tada ih ni najmanje nije bilo briga za Povelju. UN, njene rezolucije i međunarodno pravo. Bili su neosporna sila koja nikoga ni za šta nije pitala, i mislila da će to tako da traje još stotinama godina. Slučajno smo mi, građani Srbije, ti koji smo platili visoku cenu.

-Mogao je da bude bilo ko drugi. Pri tome, ne pada mi napamet da govorim da smo mi bili anđeli i da u svemu tome nije bilo naše odgovornosti. Ali, suštinski, o sudbini jednog malog naroda, bez prava i pravde, odlučile su velike i moćne zapadne sile. Interesantno je da su prvo pomogli da se pocepa velika Jugoslavija, po linijama unutrašnjih komunističkih granica. Interesantno, kada su to završili, mislili smo da je kraj, ali nije bilo kraja. Tada su krenuli u cepanje Srbije, samostalne, demokratske i međunarodno priznate Srbije, članice UN i OEBS. I samo Srbije.

-Danas, obratite pažnju na to, oni strasno govore o branjenju tobožnjeg suvereniteta država od secesionističkih i separatističkih tendencija do sledeće prilike, ukoliko im se bude ukazala, kada će secesiju i separatizam da pravdaju tobožnjim humanitarnim katastrofama i svim drugim što nikada neće da prihvate kao argument u nekim drugim slučajevima.

-I da vidite poslednji primer, poštovani predstavnici zemalja i naroda širom sveta. U ovom papiru koji družim u ruci stoji da niko sem snaga pod kontrolom. UN – u ovom trenutku su to snage. Kfora – sa kojima imamo korektnu saradnju, ne sme da ima oružanu silu na tlu Kosova i Metohije, koje je u skladu sa. Rezolucijom 1244 deo Srbije. A, oni koji su izvršili agresiju na. Srbiju, pokušali da joj odvoje deo teritorije, pokušavaju i danas, ubeđujući nas da je to jedino demokratsko i smisleno rešenje pokušavaju da otcepe. Kim od. Srbije , i svakodnevno naoružavaju to što se danas naziva tzv. kosovske bezbednosne snage, a već sutra prerasta u vojsku. Albanaca na teritoriji Srbije.

SVE OČI SVETA SU BILE UPRTE U NJUJORK

-I kada ih pitate :.”Po kom to međunarodnom aktu vi to radite?”, jer to je sve pokušaj izazivanja rata, rušenje normi. UN , a onda, kao smokvin list, dobijete najgluplji mogući odgovor na svetu:. ”Pa, ne prihvatamo Povelju UN i Rezoluciju. UN zato što je za nas promenjena situacija, jer mi smo priznali nezavisnost Kosova.” I šta su nam oni time, dragi prijatelji rekli? ”Mi smo sila, mi smo Bog, baš nas briga za UN, pravo UN i Rezoluciju UN. Možemo šta nam se hoće, kako nam se hoće i koliko nam se hoće I sad vas ja pitam, dragi predstavnici, ne onih poslušničkih i satelitskih, marionetskih država, već vas, slobodarske narode i zemlje, šta da radimo, mi kao mala zemlja, kako da se borimo. Jer, danas u svetu svi govore o Ukrajini, niko ne sme da priča o Srbiji.

-I kada govore, pričaju kako ćemo mi po ruskom nalogu da povedemo rat na Balkanu. I lažu sve vreme, duže od dve i po godine. Mi nismo sluge ni Rusije i SAD. Mi imamo svoju politiku i svoje interese. I zato ne želim sada da vas pitam nego da kažem da je jedina nada, ne samo za moju zemlju koju volim najviše na svetu, već i za vaše zemlje, da dobro razumete mehanizme laži, mehanizme prevara u međunarodnim odnosima i da pokušamo da se okupimo ovde, u najvažnijoj organizaciji, da pokušamo da je menjamo, da pokušamo da je poštujemo. Jer samo tako ćemo moći da sačuvamo mir.

– Ovako, svet je na ivici katastrofe, u kojem svi, tobože, brane principe, niko nijednu grešku ne priznaje, a svima je jasno da nigde i niko nikakve principe nema. Ni jedni, ni drugi. Već samo oni mali, koji nemaju kud, pa su im principi jedino za šta imaju da se uhvate. A, velikima, kad su zgazili sve male, ostalo im je da se jedu između sebe, a kad više zalogaj nije tako lak i mali, onda su se setili principa i optuživanja onih drugih za kršenje istih principa.

– Predstavnik moje zemlje, Vladislav. Jovanović, izuzetni srpski diplomata, veoma poštovan u ovom visokom domu je tog 24. marta. 1999. godine, kada je počela agresija nad Srbijom u. Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, u ime. Vlade tadašnje SR. Jugoslavije, uputio hitan apel svim državama da se kategorički suprotstave tadašnjoj agresiji na. Saveznu Republiku Jugoslaviju. Pogledajte kako. 25 godina kasnije njegove reči zvuče:. “Ako se agresija ne zaustavi, presedan takve nekažnjene agresije će, pre ili kasnije, dovesti do agresije na niz drugih država, manjih i srednje veličine. Pravo pitanje je: Koja je sledeća zemlja?”.

SVE OČI SVETA SU BILE UPRTE U NJUJORK

Citiraću ovom prilikom i Nobelovca i Predsednika Sjedinjenih Američkih Država Baraka Obamu. On kaže: „Pravi mir nije samo odsustvo sukoba; on je prisustvo pravde, slobode i mogućnosti za sve.“. Za Srbe na Kosovu, pod jurisdikcijom UN, nema ni prisustva pravde, ni lične slobode niti mogućnosti za sve.

O nerazumnosti politike prištinskih vlasti, ostrašćenosti i progonu svega što je srpsko na Kosovu i. Metohiji, govori niz uznemirujućih poteza – od zabrane platnog prometa u srpskoj valuti – dinar na. Kosovu i Metohiji koja traje više od. 6 meseci i zabrane poštanskih usluga koja je jedinstvena u svetu, čak i za konfliktna područja, a što ugrožava svakodnevni život. Srba i drugog nealbanskog stanovništva – do zabrane posete poglavara Srpske pravoslavne crkve Porfirija Pećkoj patrijaršiji. Može li se, osim brutalnošću i surovošću, ali i bezumljem opisati upad naoružane specijalne prištinske policije,. 9. septembra, u prostorije Udruženja „Podrži me“, koju čine roditelji i deca sa smetnjama u razvoju?

„Istinski i trajni mir može biti postignut samo putem pravde i poštovanja ljudskih prava“, rekao je Nelson Mendela. A kako može biti mira na Kosovu i. Metohiji ako se tamo sistematski narušava pravni poredak i elementarna prava celog jednog naroda?

Posle svega izrečenog, ključno pitanje danas je: ”Koji je put Srbije, i kako da izađemo iz ove situacije?”

Pre svega, Srbija je na evropskom putu i iskreno želi da bude deo EU. Srpska ekonomija je najuspešnija ekonomija danas u celom regionu Zapadnog Balkana, ali i danas, kada nam ta ista EU kojoj stremimo jasno stavlja do znanja, kroz izjave svog portparola Petera Stana, da ne želi da poštuje principe zasnovane na Povelji UN, pa čak ni odluke svog Evropskog saveta, podržavajući nezavisnost takozvanog Kosova, jer je to interes najvećih i najjačih na evropskom kontinentu. Srbija je mala zemlja, koja ne može da se takmiči sa velikim silama i mi smo potpuno svesni toga.

-Ali, u svakom slučaju, imamo obavezu prema sebi i prema svom narodu, ali i prema svim prijateljima u svetu, a ta obaveza je da nikoga ne lažemo, nego da svima govorimo istinu. Jer sve ove velike ne zanima ni pravo ni istina. Maloj, ali ponosnoj Srbiji, ne preostaje ništa nego da bude posvećena svom ekonomskom napretku, ubrzanom rastu, novim tehnologijama i inovacijama i da gleda u budućnost i da čeka trenutak kada će principi poštovanja međunarodnog prava biti vraćeni na svetsku političku pozornicu. Ostaćemo posvećeni dijalogu sa Prištinom pod okriljem EU i borićemo se da očuvamo mir.

Samo jednu stvar nećemo nikada nikome da damo, a to je sloboda i nezavisnost Srbije.

Kao predsednik Srbije, verujem u svet zasnovan na pravim, a ne na lažnim vrednostima, i verujem da će snaga zemalja u razvoju, svih nas koji smo podigli glave i koji smemo da govorimo istinu, biti temelj novog, drugačijeg i boljeg sveta.

hypetv/Alo!