SRBIJA U ŠOKU: Roditelji pozvali ISTERIVAČE ĐAVOLA nakon što su saznali da je GEJ!

Žena nepoznatog identiteta podelila je potresnu priču o životu punom mučenja, fizičkog zlostavljanja i uznemirujućih obreda, a mi vam je prenosimo u celosti:

Nedelju dana nakon što me je majka prvi put pretukla, moji roditelji su došli kući sa dvojicom muškaraca. Odveli su me u sobu u kući i tražili da se skinem. Zgrabili su me, spustili mi ruke i raširili noge.

Kleknuvši između mojih nogu, dvojica muškaraca su pokušala da me obrežu. Vrištala sam dok je sekao. Krv je bila svuda. Nisam dobila nikakve lekove protiv bolova. Skoro su me ubili. Bio je to početak života bola, fizičkog zlostavljanja i traume, a sve mi je naneto zbog jednostavne činjenice da sam lezbijka.

Rođena sam i odrastala u Nigeriji – ali sada sam u 40-im godinama i živim u Velikoj Britaniji. Dobila sam azil, ali tek nakon petogodišnjeg procesa tokom kojeg sam bila pritvorena, dobila obaveštenje o deportaciji i razmišljala o samoubistvu jer sam ostavljena da čamim u uslovima sličnim zatvoru.

Po mom iskustvu, britanski ministar unutrašnjih poslova tretira ljude u mojoj situaciji kao životinje. To se mora promeniti. Moja mama je saznala za moju seksualnost kada sam imala 13 godina. Bila sam kod kuće sa devojkom sa kojom sam bila u vezi kada je mama ranije došla sa posla. Počela je da viče na mene, nazivajući me odvratnom.

Uvek sam imala dobar odnos sa svojom mamom. To se promenilo u trenu. Počela je da me tuče od tog dana, i nije prestalo. Koristila bi štap, palicu – sve čega bi mogla da se dočepa.

Moji roditelji su hteli da isteraju đavola iz mene, i mislili su da je to uspelo jer nisam bila svoja nakon što su me napala ta dva čoveka. Ali bila sam samo traumatizovana i tonula duboko u depresiju. Moja seksualnost je ostala ista. To sam ja.

Godine 2012, kada sam imala 30 godina, roditelji su mi platili da dođem u Veliku Britaniju da studiram poslovni menadžment na univerzitetu. Tokom prve godine, vršili su pritisak na mene da stupim u vezu sa muškarcem, govoreći mi da me inače ne bi finansijski podržavali.

Udala sam se za jednog 2013. da ih umirim. Ali to nikada neće potrajati, a kada smo se rastali posle pet meseci, moji roditelji su prestali da mi plaćaju školarinu. Moja studentska viza je istekla 2014, ali nisam mogla da se vratim u Nigeriju. Bila sam previše uplašena onoga sa čime ću se suočiti zbog svoje seksualnosti.

Ali takođe nisam imala novca. Primenjivala sam “couch surfing” sa prijateljima tri godine, a onda me je Ministarstvo unutrašnjih poslova pronašlo 2017. Odmah su me odveli u Jarls Vud, ozloglašeni imigracioni pritvorski centar.

Šest meseci sam bila zaključana u nečemu što je izgledalo kao zatvor. Morala sam da delim spavaću sobu i kupatilo. Osećala sam se kao da mi je sloboda oduzeta. Niko nije znao da sam lezbijka, nisam se usudila nikome da kažem. Čula sam za nasilje sa kojim se gej ljudi suočavaju u pritvoru i bio sam prestravljena zbog napada.

Tražila sam od Ministarstva unutrašnjih poslova da me puste zbog rizika, ali su oni odbili. U to vreme nisam znala da mogu da zatražim azil u ovoj zemlji na osnovu progona sa kojima sam se suočila kod kuće. Ljudi koji beže od nasilja i progona na osnovu svoje seksualnosti kvalifikuju se kao izbeglice prema Konvenciji o izbeglicama iz 1951. godine.

Ali britansku kancelariju unutrašnjih poslova dugo su optuživali da ne veruje da su LGBT+ tražioci azila ono za šta kažu da jesu. A u septembru 2023, ministarka unutrašnjih poslova Suela Braverman je tvrdila da se tražioci azila pretvaraju da su homoseksualci da bi dobili „poseban tretman“.

Moj prvi advokat, koji mi je pomogao da podnesem zahtev za azil, i moj sagovornik iz Ministarstva unutrašnjih poslova su bili muškarci. Plašila sam se da kažem bilo kome od njih o svojoj seksualnosti. Kao rezultat toga, moj zahtev je odbijen i dobila sam obaveštenje o mojoj deportaciji.

Kako su nedelje prolazile, moje mentalno zdravlje je drastično opadalo. Niko mi nije mogao pomoći jer sam se plašila da im kažem da sam lezbijka. Ovo, u kombinaciji sa strahom od deportacije i traumom onoga što mi je učinjeno u Nigeriji, dovelo me je do posttraumatskog stresa. Bila sam samoubilački nastrojena više puta.

Nisam bila jedina. Videla sam nekoliko žena koje pokušavaju da sebi oduzmu život u Jarl’s Voodu.

I moje fizičko telo je patilo. Nivo hemoglobina mi je bio toliko nizak da sam morala da primam neprekidne transfuzije do te mere da sam bila vezan za krevet. Pretpostavljam da je to možda bilo povezano sa kvalitetom hrane koju smo dobili, ali ne mogu sa sigurnošću da kažem. Čak i tada, Ministarstvo unutrašnjih poslova je i dalje pokušavalo da me deportuje.

Kontaktirala sam dobrotvornu imigracionu organizaciju Medical Justice. Pomogli su mi da dokažem zašto nisam mogao da budem deportovana – nivo u krvi mi je bio prenizak da bih mogla da letim – i da budem puštena iz Jarls Vuda iz zdravstvenih razloga.

Povezali su me i sa još jednim advokatom, ovog puta sa ženom, za koju sam osećala da mogu da se otvorim. Ona je osporila odluku Ministarstva unutrašnjih poslova na sudu, tvrdeći da moj slučaj treba ponovo da se razmotri, ovaj put uzimajući u obzir moju seksualnost.

Kada sam izašla iz Jarl’s Vuda, pridružila sam se grupi solidarnosti Žene za izbeglice Rainbow Sisters za LGBTK+ izbeglice i žene koje traže azil. Ovde sam našla zajednicu ljudi poput mene, prijatelja sa kojima razgovaram svaki dan.

Nisam morala ništa da krijem od njih. Mnogi od njih su prošli kroz iste probleme kao i ja.

Baš kada sam se osećala pozitivnije, Ministarstvo unutrašnjih poslova je odbilo moj zahtev, rekavši da ne veruju da sam lezbijka.

Njihova neverica me je zaprepastila. Zašto bih patila sve ove godine da nisam?

Sledeće dve godine, kako sam apelovala, samo postojanje je bilo mučno. Živela sam između privremenog smeštaja i sa prijateljima. Čak i sa mojim novim sistemom podrške u Rainbow Sisters, život je bio težak.

Konačno, u septembru 2022, dobila sam vest na koju sam tako dugo čekala: moj zahtev je odobren.

Od tada sam pokušavala da obnovim svoj život, ali nije bilo lako. Bilo je teško naći posao zbog mog mentalnog zdravlja, sa kojim se i dalje borim. Želela bih da nastavim karijeru u nauci kao istraživač, ali mi je rečeno da su mi potrebni dokumenti iz moje zemlje, a ne znam kako da ih dobijem.

Nakon što sam bila tako potisnuta i toliko dugo živela u strahu, zajednica i moja novostečena nezavisnost me izgrađuju. Nemam prostora za vezu, tako da sam trenutno sama, ispričala je žena čiji su podaci ostali zaštićeni.

BONUS VIDEO:

hypetv.rs