Ćerka donosi tanjir sa burekom za ćaleta i staju tik pored mene…ona jede neki mali kroasan..pa njoj uostalom ni ne treba puno… Izgovara „e sad ćeš da vidiš šta je burek…o tome sam ti pričala, Tajo“
Pekara, u radno vreme, gužva i najbolji burek na svetu. Ona je mlada, recimo druga godina fakulteta, ima lepu „Bečku“ kariranu košulju, farmerke i starke, kosu jutros opranu, lepe zub i nasmejane oči.
Izgleda kao prototip „Fine Studentkinje iz Provincije, koja je već na prvom koraku u Balkanskoj ulici morala postati velika i dorasla i odzbiljna i odgovorna i snalažljiva, jer je lepo vaspitana i na ozbiljnom porodičnom poduhvatu, na Studijama, tom luksuzu zbog koga se cela porodica žrtvovala i od koje se to jednostavno i očekuje“.
Pored nje je čovek, 55 godina, nizak, sed, sa brkovima požutelim od duvana, prastarim pantalonama, cipelama iz Trsta i rasparenom košuljom. Maneken radnika jedne od onih fabrika za koje čujemo na televiziji kada njihovi sindikati blokiraju neku prugu ili autoput, nervozan i očigledno na mestu na kome ne pripada, nesnađen u gužvi i napetosti i Srbiji i u dvehiljaditim.
Izgleda kao otac koji je došao da poseti ćerku na studijama u Beogradu, da vidi gde i kako živi, da bude malo ponosan i da ima šta da priča sledećih dva meseca na kafi na poslu Mići Nosonji, Piksiju i Dani.
Ćerka donosi tanjir sa burekom za ćaleta i staju tik pored mene…ona jede neki mali kroasan..pa njoj uostalom ni ne treba puno…
Izgovara „e sad ćeš da vidiš šta je burek…o tome sam ti pričala, Tajo“…
I onda….
Kreće otimanje….
Ona pokušava da mu ubaci kusur od par žutih i zelenih novčanica u džep…
On je oštar u neprihvatanju…
„Neka neka, imam ja još od stipendije…tebi treba više…..“ izgovara ćerka…
Otac se brecnu…godinama uvežbano dostojanstvo i dozvoljeni minus se sukobiše u trenu u njegovoj glavi i on pokleknu i prihvati pozamašnu pozajmicu…od 176 dinara…
Jedu ćutke…
Zajedno su…
Uživaju…
„Kad ti polazi autobus“…u 10 …super stižemo opušteno..mnogo mi je drago da si bio…hvala ti…čim prođe junski rok eto me kući“…reče ćerka…
Razmišljam…
Koliko li je ovakvih devojki trenutno na privremenom boravku u Beogradu…Diskretnih Heroja…skromnih, ispravnih i dobrih…zagledanih u budućnost…koju sada stvaraju…svojim svakodnevnim odricanjem…i trudom…
Koliko li je roditelja po onim zaboravljenim gradovima po Srbiji…siromašnih i pristojnih…maksimalno stisnutih…uskraćenih za svako zadovoljstvo…zarad budućnosti…i zato što je to kod nas tako normalno..jer pobogu “ imaju studenta“…
Mislim se…
Ko li će se usrećiti sa njom?
Koja firma, sud ili bolnica?
Ko li će biti srećan da je sretne, i pametan da se odmah zaljubi i da je ne pušta ni za kakav šljašteći-hipnotišući-privlačeći silikon, hijaluron ili šminku?
Kome li će ona roditi neke nove studente?
Koje će ispravno vaspitati, naučiti vrednostima, Ponosu i ispratiti u Beli Svet…
Zbog kojih će se i ona svega odreći, za nekih 20 godina…
Voleo bih da mogu da privirim u Večni Trpković tamo negde oko 2040…i da je zateknem sa ocem(dekom) i ćerkom(unukom)…kako njupaju…i smeju se….
Jer…
Siguran sam da će doći vreme da ovakvi ljudi budu srećni…
Jednostavno mora biti tako….
Mora jedanput krenuti….
To je igra velikih brojeva…to jest godina…
Mada…Pročitah skoro…da ovi iz pekare šalju ponekad zaleđene tepsije avionom…u Vankuver ili Sidnej…željnoj dijaspori…koja ne pita za cenu…za taj stari poznati osećaj na nepcima…i povratak u mladost…uspomene i bezrbižnost…
Ko zna…gde će se jesti…
Ionako…
Ljudi za stolom..to jest.. Porodica je važna…meridijan ne.
Izvor: ALO
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i linkovanja na vest na Hypetv.rs
