Anđela Đuričić je odrasla u Herceg Novom, a za svoje detinjstvo kaže da je bilo bezbrižno. Roditelji su se bavili privatnim biznisom i mogli su da joj ispune svaku želju. U svojoj ispovesti osvrnula se na najsrećnije, ali i najtužnije trenutke svog života.
– Detinjstvo na moru je najlepše! Bila sam treća od četvoro dece, pored dva brata i sestre. Nikad nam nije trebalo društvo da se igramo, već smo to radili međusobno. Posvađamo se, počupamo za kosu, pa se pomirimo i odemo da vozimo trotinet. Bila sam najmirnije dete u porodici. Kad bi me roditelji ostavili negde da se igram lutkama, posle tri sata bi me našli na istom mestu. Nisam nikada pravila probleme, ali sam im zato sad sve to naplatila. U osnovnoj školi sam bila odličan đak, volela sam da učim. Sa sedam godina sam krenula i u muzičku školu, svirala sam violinu. Cilj im je bio da me sklone s ulice, da imam obaveze i obrazujem se – priča ona i dodaje da se sve promenilo kad je trebalo da krene u srednju.
– Baka me je učila da pravim pletenice i razne frizure, pa sam htela da budem frizerka. Moji roditelji su bili za to da završim ekonomsku ili turističku školu. Rekli su mi da frizerski salon mogu uvek da mi otvore. Bila sam tvrdoglava i nije bilo šanse da promenim mišljenje. Nakon srednje sam išla na još jednu dodatnu obuku i kurs, pa su mi otvorili salon. Po ceo dan sam radila u njemu i volela taj posao.
Najteži period dogodio joj se pre pet godina, kad je njen tri godine stariji brat poginuo u saobraćajnoj nezgodi. Otad ni ona, a ni njena porodica nisu bili isti.
– Trudim se da se sećam lepih stvari, jer je tako lakše. Bilo je više teških perioda kroz koje smo prolazili. Najtragičniji i najteži momenat dogodio se pre pet godina, a to je smrt mog brata. Ne bih detaljno pričala o tome, jer ne želim da vraćam roditelje na tu bol. Svi problemi koje smo dotad imali postali su mali i nebitni. Trebalo je mnogo snage i ljubavi kako bismo prošli kroz taj pakao. Sećam se da sam tada stalno govorila: „Kuća puna ljudi, a kuća prazna.“ Svi smo tu, ali shvatamo da je najbolje kada ćutimo. Dešavalo se da ne progovorimo po pet dana i da sklonimo tu tugu negde u srcu. Uskoro će pet godina od tragedije, a deluje kao da je prošlo pet dana. Ništa se nije promenilo, samo sam s vremenom naučila da pričam o tome i da se nosim s tim. Godine učine da prihvatiš situaciju, a bol je možda i veća. Kako prolazi vreme, sve je teže i teže – rekla je Anđela.
Tim teškim momentima trudila se da pruži oslonac roditeljima:
– Nisam znala koliko mogu da podnesem i koliko sam jaka dok sve to nisam osetila na svojoj koži. Kada vidiš najbliže da su slomljeni, onda ti Bog da snagu da budeš jak. Najlakše je da svi legnemo u krevet i patimo, ali treba živeti. Borila sam se za sve nas! Pala sam i dokazala da mogu i moram da ustanem. Tata i ja smo se u tim momentima ujedinili, čupali smo, on na jednu, ja na drugu stranu. Salon mi je mnogo značio, trudila sam se da svaki dan idem da radim iako mi nije bilo do toga. Ispunjavala sam i tatine i mamine obaveze. Htela sam da pokažem da sam jaka kako bih i njih motivisala. Kada su videli mene da se borim, rekli su: „Kad može ona, hajde da probamo i mi.“ Nema gore stvari od odustajanja! Tako je bilo tada, tako je bilo i sada u rijalitiju, kada sam se sama borila protiv svih.
Anđela kaže da je gubitak brata učinio da roditelji postanu još brižniji:
– Ako se ne javim na telefon, spremni su da zovu policiju i Hitnu pomoć da vide da li mi se nešto desilo. Isto tako brinemo brat, sestra i ja za njih, ali i međusobno. Veliki sam paničar, čim se neko ne javi na telefon, odmah zovem sve ostale članove porodice. Zauvek ću biti takva! – zaključila je Anđela.
BONUS VIDEO:
hypetv.rs / alo.rs
