POVREĐENA NASTAVNICA IZ RIBNIKARA: „Pogodio prvo mene, verovatno da me ukloni sa puta“
Prvi put od ranjavanja nastavnica iz Ribnikara se oglasila za medne medije…
Ne mislim da sam heroj, to što sam preživela ne čini me herojem. Ja sam samo imala sreće da preživim, a nažalost, mnogi je nisu imali. To nije herojstvo. Stalno mi se čini, i sada posle sedam meseci, da sam možda mogla nešto da uradim .Ja sam bila jedina odrasla osoba u toj učionici. A, nisam uspela ništa da učinim…
Kada me pitate kako sam, osećam da nemam prava da kažem da mi nije dobro. Prvo, zato što sam ostala i zato što sam tu, a deset duša je otišlo. Nemam prava da kažem ni da mi nešto nedostaje. Kad god me neko pita kako sam, odgovaram: „Dobro sam“.
Nastavnica istorije Tatjana Stevanović ovim rečima prvi put posle masakra u beogradskoj OŠ „Vladislav Ribnikar“ u kome je teško ranjena govori o 3. maju, danu posle, svojim đacima, strahovima i očekivanjima. Priznaje da je dirnula nedavna priča o inicijativi da dobije nacionalnu penziju, koja je potekla od njenih koleginica, Nataše Vasić i Marije Crnojević.
Za samo nekoliko dana više od 13.000 ljudi stavilo je svoj potpis na inicijativu. Više od 13.000 kolega, bivših učenika, poznanika, znanih i neznanih pozvalo je ovom peticijom nadležne da reaguju i da Tanji posle svega ne pada teško neizvesnost. Da više ne postavlja sebi pitanja poput onih: „Gde sam ja uopšte? Šta će biti sa mnom? Koji je moj status?“
– Sigurna sam da više nikada neću moći da uđem u učionicu i da se bavim svojim poslom. Vreme prolazi i jasno mi je da ja tamo više ne pripadam. Ne mogu. Volela sam svoj poziv, uživala u radu sa decom. Iako je prosveta težak posao, svi smo mi uvek nalazili razloge da ostanemo. Tražili smo ih u našim i uspesima naše dece. Ali, ja sam sada sve to izgubila. I šta sad?
Ljudi su dobro odreagovali na peticiju i sada se čeka ishod, da vidimo šta će se dogoditi
– Čitala sam mnoge komentare i neki su mi jako teško pali. Stvarno ne bih volela da se ovaj neverovatan gest divnih ljudi, znanih i neznanih na bilo koji način iskoristi u političke svrhe. Stvarno bih želela da bude baš sve onako kako piše u tekstu peticije – kaže Tanja.
I ovim gestom su, kaže Tanja, kolege pokazale koliko su pažljive. Ne prođe dan da joj neko ne pošalje poruku, da je ne poseti.
– Mi smo u školi jedan dobar kolektiv, i tako je godinama unazad.
Tatjana je 20 godina provela u učionici, a od toga punih 18 u „Ribnikaru“. Otkriva da školu verovatno ne bi nikada napustila da se ovo nije dogodilo.
-Tužna sam zbog velikog pritiska koji su moje kolege morale da izdrže i koji i dalje trpe. Ne sme se zaboraviti da su i oni strašno potreseni. Verujem da će se nakon ovog užasnog događaja pronaći pravi način da se usaglase stavovi vezani za dalji život škole, izgled i koncept memorijalnog centra. Uprkos ogromnom bolu, ne smemo dozvoliti da žrtve budu predmet razdora, već ova strašna situacija treba da nas ujedini, da nas učini boljima. Žrtve nikada ne smemo zaboraviti, one su naš putokaz.
Nastavnica se prisetila i samog događaja…
Održala je Tanja gotovo čitav prvi čas u 7/2. On tog jutra nije došao. Njegovo mesto u drugoj klupi bilo je prazno. Sve do 8.40.
-Tada je naglo otvorio vrata i prvo je mene upucao. Pretpostavljam da sam ja kolateralna šteta, da me ukloni sa puta da bi mogao da uradi ono što je zamislio. Sećam se da sam prvo upucana u stomak. Odletela sam i pala… Onda je nastupio strahovit bol. Toga se dobro sećam, kao i uplašenog pogleda učenice iz druge klupe koja više nije među nama. Izgubila sam dah i pomislila – to je to. To je kraj…
hypetv.rs / kurir.rs
