Potresna ispovest sestre nastradalog čuvara iz Osnovne škole Ribnikar: Dragan je poznavao đake i po njihovim rančevima i jaknama

Tuga je preplavila belu jednospratnu kuću u naselju Višnjička Banja, koju je porodica Dragan Vlahović (53) sa ljubavlju sagradila, ali koja je sada okupirana velikom tugom.

Uzrujani prizor majke Kose i sestre Ružice kako neprestano plaču, kao i oca Živorada koji bez prestanka gleda u sliku svog jedinog sina, odražava bolnu stvarnost koju su doživeli. Dragan je izgubio život na mestu koje je nekada smatrao drugim domom – Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, gde je radio kao obezbeđenje od strane pomahnitalog dečaka ubice (13).

– Skuvala sam kafu da odem da popijem s bratom na Lešću. Sreća, pa je sahranjen na nekoliko minuta hoda od naše kuće, te možemo da odemo kad god poželimo – govori neutešna sestra, dok njena majka leži pored u postelji i vida rane od operacije, ali i one na duši, koje sigurno nikada neće zarasti.

Sestra kaže da može da ga zamisli kako se isprečio pred ubicu da bi zaštitio decu.

– Nismo spremni da saznamo detalje, ali tačno znam kako je moj brat reagovao. Kad smo ga videli u kapeli, kad smo videli njegov izraz lica i po stisnutim pesnicama sigurna sam da je izleteo pred njega i rekao: „Pucaj u mene, ne dam decu!“ Znam da je prvi poginuo i u svoj muci je dobro što nije video tih devet palih anđela, ranjene – kazala je Ružica.

Njegova neizmerna ljubav prema mališanima nije prošla neprimećeno ni kod rukovodstva škole, koje je aktivno tražilo od agencije za obezbeđenje da ga vrate na svoje radno mesto kada su ga premestili na drugu lokaciju.

– Radio je u Prištini u obezbeđenju, tamo smo rođeni. Kad je prešao u Beograd, rasporedili su ga u školu i posle pet godina je otišao na drugo mesto, ali je škola tražila samo njega i tako se vratio – prepričava Draganova starija sestra.

Draganova majka Kosa neprekidno kuka za rano i iznenada ugašenim životom sina, čije slike stoje na policama po čitavoj sobi, kao i portreti i crteži koje su mu u znak zahvalnosti posvetili učenici.

– Nema mojih očiju, moje duše, mog sina, sve mi je nestalo, nada naša, joj meni, kuku nama, nema našeg Mikija, Mileta. Prazna kuća nam ostala – uz jauke priča neutešna žena.

Tuga za njim preplavljuje ne samo porodicu već i sve one koji su ga poznavali kao nasmejanog, vedrog i izuzetno dobrog čoveka. U ovoj teškoj situaciji, porodici se javljaju čak i nepoznate osobe, želeći da im pruže podršku i olakšaju trenutnu muku.

– Mnogo boli… mnogo… Dragan je bio jedinstven sin, brat, ujak, stric, human, odmeren, blag, plemenit do srži, nepogrešiv i neponovljiv… zato i boli ovoliko. Znate kad tražite grešku, znajući da svi grešimo, svesno ili nesvesno, ali on je nije imao. Moj brat je imao mnogo duha i umeo je da se bori s osmehom i kad mu je bilo najteže. A nije uvek bilo lako. Imali smo tragedije i s mamine i s tatine strane, ali ovo… ovo boli do kosti i još dublje – ispoveda se Ružica, bratovljeva Dada.

Ona se s mukom prisetila kobnog dana i kako je saznala da joj je brat ubijen.

– Idu vesti i čujem dešava se nešto na Vračaru, ali ništa više nisam čula ni da su pucnji u pitanju, šila sam kostim za unuku. Prvo me je pozvala ćerka i pitala me je da li ujko radi jer joj nešto treba, a ne javlja se. Zatim sam ga pozvala jednom, drugi put. Nije se javio. Zove ga i druga sestra. Uključujem vesti i čujem za pucnjavu i da je to njegova škola. Dok telefoniram, na TV najednom ugledam Draganov lik, ali sebe ubeđujem da to nije to. Sestra zove i kažem joj: „Ne, ne, Caki, nije to on, mislim da je prošao ispred kamere.“ Tražimo dalje informacije. Zovem školu, niko se ne javlja. Onda zovem njegovu koleginicu, a ni ona se nije javila. Zovem policiju… Rekli su da ne daju informacije preko telefona i da bi bilo dobro da dođem. Oni su me pitali: „Jeste li sami? Sve mi je bilo jasno“ – prepričava Ružica.

Posle toga su došle komšije i ostala je tuga da govori o jednom dobrom čika Draganu.

Čika Dragan, kako su ga zvali učenici škole u kojoj je radio, dobijao je redovno od njih čestitke za Novu godinu.

– Mi smo znali kakav je Dragan, ali on se nije hvalio time niti bio nadmen zbog toga. Pokazao bi nam ih usput neke crteže. Njegova ljubav prema učenicima te škole i kolektivu bila je iskrena i oni su to prepoznavali i uzvraćali mu najlepšim emocijama. On je to, međutim, doživljavao kao normalnu situaciju i, kada je imao slobodan dan, dešavalo se da ga zovu i po tim pozivima sam videla da je on školu doživljavao kao drugu kuću i bio kao član porodice svima jer je prepoznavao po izgledu koji je čiji ranac, poimence bi rekao koje dete nosi takav i takav ranac ili jaknu. Zvali bi ga da traže stvari koje su zaboravili, izgubili, a on je znao sve. Ljubav prema deci mu je bila urođena, a i s profesorima je bio u divnoj komunikaciji – prepričala je Ružica.

Dragan je dan pred tragediju bio neopisivo srećan.

– Mama nam se povredila, slomila je potkolenicu i iza nas je mnogo teških šest meseci, njene i naše borbe i stresa da stane na noge, bolnice, operacije… Bio je sedam dana na bolovanju, a inače nije koristio bolovanja da bi brinuo o mami, pored negovateljice koju imaju naši roditelji. On je želeo da bude s mamom. Uspeli smo. Mama je posle Vaskrsa ponovo prohodala s hodalicom i on je bio tih zadnjih deset dana neopisivo srećan. Ma bio je toliko srećan da poleti od zadovoljstva. Nikada neću zaboraviti, 2. maja mi je rekao: „Dado, ići ću sestriću da čestitam rođendan, pa posle do grada,“ a ja sam ostala da ofarbam mamu i šijem unuci kostim za maskenbal – priseća se Draganova sestra.

BONUS VIDEO:

(Hypetv.rs/Pink.rs)