Beogradska Palate pravde ponovo je juče bila ogledalo tuge, očaja i patnje. U crnini, grleći jedni druge, pogleda uprtog u daljinu, roditelji dece čija su detinjstva prekinuta u OŠ „Vladislav Ribnikar” 3. maja prošle godine došli su da podrže porodicu Dukić, čija je ćerka jedna od devetoro ubijene dece.
Porodica Dukić, otac, majka, brat i sestra nastradale devojčice Adriane, samostalno je podnela tužbu za naknadu nematerijalne štete protiv Koste Kecmanovića, njegovog oca Vladimira, majke Miljane, Republike Srbije i OŠ „Vladislav Ribnikar”. Suze su prekrivale lica onih koji su juče bili u sudnici, dok su Dane Dukić i njegova supruga Biljana Paunović, otac i majka nastradale Adriane, govorili o svojoj ćerki.
– Prošle godine 3. maja je stao moj život. Krivim sebe što smo se iz Francuske preselili u Srbiju. Mi smo došli u Srbiju jer smo se ovde osećali bezbedno i slobodno. To je bila loša odluka… Tugujem svaki dan, ne radim, osećam se krivim. Svaki dan idemo na groblje da joj se izvinim i da joj kažem da je volim. Teško je kad shvatite da više nikada nećete videti i zagrliti svoje dete – kazao je Dukić.
Ispričao je i da mu je Adriana svakodnevno pružala podršku, govoreći mu: „Nemaš mamu i tatu, ali imaš mene. Tata, ja bez tebe i mame ne bih mogla da živim.”
– Žena mi je javila da je u školi bila pucnjava. Seo sam u auto, vozio sam kao lud. Ispred škole je bilo sve zatvoreno. Adrianin telefon isključen. Svi ovi roditelji su bili oko mene tog dana. Tragična sudbina nas je spojila. Naša deca su bila mrtva, a niko nije smeo da kaže. Život nam je stao – kazao je Dukić.
Hypetv.rs
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i linkovanja na vest na Hypetv.rs
