Florens Foster Dženkins, ostaće upamćenja po svojoj izjavi „mogu da kažu da ne umem da pevam, ali ne mogu da kažu da nisam pevala“, a ujedno i kao najgora pevačica u istoriji koja je punila sale, a nije znala da peva.
Florens Foster Dženkins rasprodala je Karnegi hol 24. oktobra 1944. Kažu da je publika u redovima čekala da uđe i da je sala na kraju bila premala da primi sve one koji su želeli da čuju slavnu damu.
Jednom kada je koncert počeo, publika je pala u ekstazu, a vriska, cika i ovacije prekidale su nastup Florens i na po 5-10 minuta. Na kraju, okupljeni su divu zasuli cvećem, a aplauz je trajao do duboko u noć.
I, ne bi to bilo ništa čudno… osim činjenice da Florens Foster Dženkins uopšte NIJE ZNALA DA PEVA!
Dama iz visokog društva
Florens Foster Dženkins bila je dama iz visokog društva. Rođena je u Pensilvaniji kao ćerka advokata i veleposednika i od kada je znala za sebe sanjala je da nastupa. Kao dete bogataša, imala je želju, ali i sredstva da ostvari svoj san, pa je naučila da svira klavir. Kažu da je bila prilično dobra. Štaviše, u svom rodnom gradu smatrana je malim “muzičkim čudom”, nastupala je kao “mala gospođica Foster” i jednom prilikom je čak svirala i u Beloj kući tokom administracije predsednika Raderforda B. Hejsa.
Nakon završene srednje škole, nadala se da će studirati muziku u Evropi, ali je otac procenio da je vreme da okonča ćerkine fantazije, pa joj je uskratio finansije. Ali, Florens nije htela tako lako da se preda! Kada joj je bilo 15 godina (mada neki podaci navode i 17), pobegla je sa izvesnim Frenkom Torntonom Dženkinsom, 16 godina starijim lekarom, u Filadelfiju, gde su se venčali.
Brak nije dugo trajao, ali je zauvek promenio život ove žene. Florens se napustila muža već sledeće godine, kada je otkrila da ju je zarazio sifilisom. Prezime Dženkins zadržala je do kraja života, ali više nikada nije govorila o suprugu, pa je nejasno da li se par razveo ili je Frenk posle nekog vremena preminuo, pa je Florens ostala udovica.
Nažalost, neizlečiva bolest nije bila poslednja nesreća koja je pogodila ovu ženu. Njeni snovi da pohađa Muzičku akademiju i nastavi karijeru kao profesionalna pijanistkinja pali su u vodu kada je povredila ruku, piše Istorijski zabavnik.
Početkom 20. veka Florens se sa majkom preselila u Njujork. Negde u to vreme preminuo joj je i otac ostavivši joj nasledstvo koje je od nje načinilo veoma bogatu ženu. Pošto više nije mogla da svira, novas je iskoristila da pokrene klubove (neke vrste udruženja) za muzičare entuzijaste.
Ljudi su tu mogli da dolaze i sviraju šta im srce želi. A Florens je želela da peva…
Nije imala sluha
Godine su prolazile, a Florens je od gostiju koji su posećivali društvene klubove koje je vodila izgradila sebi posvećenu publiku i čitavu masu obožavatelja, među kojima su bila i neka poznata imena, poput Enrika Karuza i Koula Portera.
Florens nije imala sluha, glas joj je bio krajnje neprijatan za slušanje i uopšte nije znala da peva, ali se činilo da ljudima oko nje to ni najmanje nije smetalo.
Jer, ova dama bila je dobrodušna, vesela, ljubazna i uvek spremna da finansijski pomogne ljude u svojoj blizini. Okružila se prijateljima i onima koji su znali da cene njene dobro osobine, a oni nisu želeli (ili imali srca) da joj ruše snove. Ako je za sve što je činila za društvo i njih lično zauzvrat tražila samo da joj aplaudiraju i izdrže njene bolno loše nastupe, pa – bilo je u životu i gorih pogodbi!
Godine 1909, u ranim četrdesetim, Florens je upoznala 33-godišnjeg propalog glumca po imenu Kler Bejfild. Par se jednostavno prepoznao! Ona je bila pevačica koja nije umela da peva. On glumac koji nije umeo da glumi. Bio je to kao spoj sa neba!
Uprkos tome što su ga uši verovatno bolele dok ju je slušao, Kler se divio Florens. Ona je radila ono što je volela i živela je svoj san i zato je rešio da joj pomogne! Njena izdašna finansijska pomoć njegovima naporima da pokrene karijeru samo je učvrstila ovu vezu.
Koliko je poznato, Kler i Florens živeli su u nekoj vrsti nedefinisane zajednice. On se ponekad predstavljao kao njen suprug (iako se nikada nisu venčali), a postao je i neka vrsta njenog menadžera. Organizovao joj je časove opere i vežbe disanja, angažovao učitelje i ugovarao nastupe vodeći računa da uvek peva pred odabranom publikom punom pristalica i bez ijednog kritičara.
„Najgora pevačica svih vremena“
Florens je vremenom postala istaknuta ličnost na Menhetnu i Njujorku, velikodušni donator u svetu umetnosti i pevačica koja je dobila toliko neiskrenih pohvala i lažnog divljenja da nikada nije shvatila da peva loše. Nastupala je u okružena cvećem, u kitnjastim i napadnim kostimima koje je sama smišljala i za to dobijala aplauze i ovacije koji su činili da se zaista oseća kao diva.
Florens je čak snimila i ploču koju je poklanjala kao božićni dar članovima svog kluba, ali i prodavala i prikupljeni novac davala u humanitarne svrhe.
Prolazile su godine… Život ove žene drastično se promenio tokom Drugog svetskog rata kada se ozbiljno razbolela, verovatno usled komplikacija prouzrokovanih sifilisom.
Kler koji je shvatio da njegovoj voljenoj vreme brzo otkucava, izvukao je iz rukava sve trikove koje je imao kako bi sredio da ona što pre zapeva na najprestižnijem mestu u Njujorku. Jer, Karnegi hol je bio ono za čim je Florens najviše žudela i ovo je bio njegov poslednji poklon ženi koju je voleo.
Ono što je usledilo niko nije mogao da predvidi! Karte su planule i čitav Njujork je pričao samo o koncertu “pevačice koja ne zna da peva”. Sala je bila potpuno rasprodata nedeljama unapred, a karte su kod tapkaroša dostizale neverovatnu vrednost.
Florens je bila u ekstazi. Vežbala je neumorno. Da li je bila svesna da ljudi dolaze jer žele da joj se smeju? Da je predmet šale, a ne velika diva? To nikada nećemo saznati. A možda i nije važno, jer – ona je živela svoj san, a to je bilo jedino bitno!
Tog 24. oktobra 1944. svako je dobio ono što je očekivao. Za Florens, bilo je to prvi put da peva pred publikom koju nije pažljivo izabrao njen voljeni Kler. I, uživala je u svakoj sekundi. Za one koji su nabavili karte, bio je to performans vredan uloženog novca. Ljudi su vrištali, skandirali i smejali se.
Na kraju, bilo je to veče za pamćenje! Aplauz je bio gromoglasan.
Najčudnija masovna šala
Florens je nakon Karnegi hola morala da se suoči sa realnošću. Sledećeg jutra, novine su bile ispunjene zajedljivim, sarkastičnim kritikama tipa da je “masakrirala Mocarta” i da je “potrebna hrabrost i veština da bi se zvučalo onoliko loše”.
– Gospođa Dženkins ima sjajan glas. U stvari, ona može da peva sve osim nota – napisao je kritičar “Njujork Sana”.
“Njujork Post” bio je još zlobniji:
“Lejdi Florens prepustila se sinoć jednoj od najčudnijih masovnih šala koje je Njujork ikada video”.
Kler Bejfild kasnije je pričao da su ove reči Florens slomile srce. Ipak, pripisuje joj se da je rekla: “Mogu da kažu da ne umem da pevam, ali ne mogu da kažu da nisam pevala”.
Florens više nije nastupala. Nekoliko dana kasnije doživela je srčani udar. Preminula je posle mesec dana. Bilo joj je 76 godina. Kažu da je umrla srećna.
Danas postoje teorije koje Florensino očajno pevanje povezuju sa sifilisom od koga je bolovala, a koji uzrokuje i progresivno pogoršanje centralnog nervnog sistema. U eri pre antibiotika ova bolest je, uglavnom neuspešno, lečena živom i arsenom koji su ponekad imali i neželjene efekte, kao što je gubitak sluha. Da li je to bio slučaj sa ovom ženom, danas je nemoguće dokazati.
Neobična priča Florens Foster Dženkins bila bi zauvek izgubljena da nije bilo reditelja Stivena Frirsa, koji je 2016. o njoj snimio film sa Meril Strip u glavnoj ulozi.
I tako priča o “najpoznatijoj pevačici koja ne zna da peva”, ali i jednoj dobroj i sjajnoj ženi koja se usudila da po svaku cenu živi svoj san, nastavlja da traje…
BONUS VIDEO:
hypetv.rs
