Danas počinje nova školska godina. Đaci će, prema najavama, prvih nekoliko dana biti pošteđeni nošenja udžbenika, ali posle se vraćaju na staro. Većina na leđima nosi rančeve teške i po šest kilograma, a mnogi učenici nižih razreda jedva da su teški dvadesetak kilograma, pa su im tolike knjige zaista opterećenje.
Iako školske torbe ne bi smele da imaju više od 10 do 15 odsto telesne težine deteta, to se uglavnom ne poštuje, te se kao posledica teškog školskog ranca javljaju i ozbiljni deformiteti kičmenog stuba, upozoravaju lekari.
Postoje učitelji i učiteljice koji se trude da deo udžbenika ostaje u plakarima unutar njihovih učionica i da tako olakšaju deci, ali za starije đake je nezgodno jer se sele iz prostorije u prostoriju, a i kada u školama postoje ormarići u hodnicima – oni su uglavnom neispravni.
Ovim problemom bi trebalo da se pozabave nadležne institucije, ministarstvo, svi koji bi mogli da daju rešenje za ovaj veliki problem.
Dušan Ćorlić, master sportske medicine i kiropraktičar, kaže za Kurir da je težina osnovna stvar koju deca treba da izbegavaju jer oni u mlađim razredima nemaju razvijene mehaničke postavke kao odrasle osobe.
– Nošenje teškog ranca najgore je za kičmeni stub i posturu deteta. Zaključci nekih istraživanja su da imamo preko 12 odsto deformiteta kičme, dok 65 odsto dece ima neku vrstu deformiteta. Prosečan đak koji je normalno uhranjen treba da ima negde od 20 do 25 kilograma, a oni danas na tu svoju težinu nose ranac koji nije lakši od pet kilograma. Ako još u ranac stave užinu, voće, opremu za fizičko plus flašicu vode od pola litra ispada da dete nosi preko šest kilograma – objašnjava Ćerlić i dodaje:
– Po pravilu, dete ne bi trebalo da nosi više od dva do dva i po kilograma, jer je to za kičmeni stub opasno i nezdravo, a po posturu deteta štetno. Deca kao posledicu imaju skoliozu, iskrivljenu kičmu, koja može biti iskrivljena i u stranu, iskrivljena unazad, odnosno kifozu, ili čak i da budu pogureni, odnosno napred.
Prema njegovim rečima, deformiteti kičme počinju u najmlađim danima, a kasnije dovode i do ozbiljnih oboljenja kičmenog stuba:
– Kako bi roditelji olakšali detetu, treba da izmere ranac, da vide nekako da se knjige podele i ostave u školi, u ormariću. Takođe, učiteljice ne bi trebalo da zahtevaju velike sveske formata A4, smatram da su dovoljne i one male. Tako bismo dosta uštedeli na težini. Takođe je bitno ranac postaviti detetu na leđa tako da bude pripijen uz telo, a ne da visi, dakle, ručke treba zategnuti. Video sam i da sve više dece praktikuje rančeve na točkiće, tako da je sigurno bolje da vuku ranac po trotoaru nego da tu težinu nose na leđima.
Ćorlić naglašava i da je za detetovu kičmu najgore ako ranac nosi na jedno rame.
– Na nivou škole mora da se priča o ovom problemu, pošto on postoji poslednjih 30 godina i ništa nije urađeno povodom toga jer tome niko ne pridaje značaj. Činjenica je da nam se deca sve manje bave fizičkom aktivnošću, da sve više vremena provode pored ekrana telefona i televizora i onda na tako slabu muskulaturu stave i ranac od šest kilograma. Takođe, učiteljice su te koje decu treba da nauče pravilnom sedenju i držanju tela na časovima – zaključuje Ćorlić.
hypetv.rs / kurir.rs
