MALO JE FALILO DA MI POSLE JEDNE TRKE ODSEKU RUKU: Ispovest najboljeg automobiliste Dušana Borkovića o karijeri i borbi za život
Sećam se da sam rođen 16. septembra 1984. u Pančevu i da sam odmah zavoleo automobile. Naravno, to nije istina. Uglavnom, moja rana sećanja vučem iz onih malih beta kaseta, jer su moji roditelji Borko i Slavica voleli sve da snimaju.
Moj otac se trkao, vozio je motore i on mi je usadio ljubav prema auto-sportu. Ja sam uvek bio tu negde oko njega, oko auta, motora, a kažu da nisam hteo da izađem iz auta. Imao sam nešto više od godinu dana kad me je otac pitao šta ću da budem u životu, a ja sam rekao: “Tatin pion” – misleći na “šampion”.
Peti rođendan
Za peti rođendan sam dobio motor, “jamahu” od 80 kubika, i vozio ga po komšiluku. Uvek sam voleo sve što ima veze s točkovima i gorivom. Kad sam imao osam godina, vozile su se trke kamiona na surčinskom aerodromu. Bilo je baš mnogo učesnika, a na moju veliku radost, tata je ubedljivo pobedio. Tu sam prvi put video kako izgleda jedna velika i važna trka. Bio sam fasciniran.
Tada je pokojni Đorđe Đenić rekao mom ocu da se organizuje karting trka na Košutnjaku i predložio da probam. I to je bila ljubav na prvi pogled. Tata je stalno govorio da želi da me skloni od trka, ali sam kasnije shvatio da on potajno želi da ja krenem njegovim stopama, čak i da napravim bolje rezultate od njega.
Prvi karting Već 1994. godine dobio sam svoj prvi karting. Nadao sam se da ću da ga dobiti i već sam vizualizovao kako će to izgledati.
Imali smo piceriju, ispred koje je uglavnom bio parkiran tatin džip. Svaki dan posle škole sam dolazio do tog džipa i gledao da li je moj karting u njemu. Ne znam odakle mi ideja da će karting stati u taj džip, ali tako sam to zamislio. I stvarno, jednom sam zatekao svoj karting u gepeku tog džipa! Tu sreću nikad neću da zaboravim.
Već sledećeg dana, tu kod hotela “Tamiš”, seo sam u karting i provozao se. Posle toga su me prijavili za šampionat i tako je krenula moja karijera. Drugari iz škole su me svim srcem podržavali. Bavio sam se nesvakidašnjim sportom, pa im je to bilo jako zanimljivo. Uživao sam da im prepričavam trkačke dogodovštine. Naravno, ta karijera je iziskivala mnogo odricanja, automobilizam je neverovatno skup sport, ali mislim da je vredelo. U mojoj prvoj karting sezoni, u klasi u kojoj sam vozio, bilo je 35 takmičara, bilo je teško proći i pretkvalifikacije, a kamoli trkati se. Na prvoj trci sam bio četvrti, zatim drugi, a onda sam se teško povredio…
Teška povreda
Vozio sam trening na stazi pored Kvantaške pijace, bilo je kasno uveče, mada su reflektori bili uključeni. Ni danas ne znam šta sam zakačio dok sam vozio, u svakom slučaju, isprevrtao sam se i ostao nepomično da ležim ispod kartinga. Tada sam bukvalno mislio da sam poginuo, jer nisam mogao da dođem do vazduha zbog kacige i nisam mogao ništa da pomerim. Sledeće čega se sećam je da su mi skinuli kacigu i da sam konačno mogao da dišem i polako sam došao sebi, osim što nisam mogao da pomerim ruke.
Kad smo stigli na Urgentni, bio sam u ranama, ali je najozbiljnije bilo to što su mi obe ruke bile polomljene. Oporavak je trajao skoro tri meseca, bio sam sav u gipsu i zavojima, ali je dobra stvar bila što nisam morao da idem u školu. Kad sam ponovo krenuo na nastavu, još mi je bio gips na levoj podlaktici, ali sam bio nestrpljiv da se vratim trkama. Karting je veoma težak za ruke, ali me to nije sprečilo. Vozio sam malo na Adi Ciganliji i video da mogu. Posle sam narednih šest godina bio šampion u kartingu.
Još teža povreda
Mislim da sam ja sebe ubedio da želim time da se bavim i da ništa nije moglo da me omete. Deca često kad naiđu na prepreke, lako odustanu, ali ja sam bio sam spreman na njih. Imao sam jasan cilj, a sad, kad sam odrastao, znam da svaki veliki cilj mora da prođe preko niza prepreka. Na kraju, kažu da kad benzin uđe u krv, tu pomoći nema.
Za vreme bombardovanja 1999. desila mi se još jedna, čak ozbiljnija povreda. Bila je trka na Panonija ringu za evropski kup. Jedva smo dobili dozvolu da izađemo iz zemlje, samo smo vaterpolisti i ja tada otišli na takmičenje van granice. Na kraju je ispred mene bio jedan Austrijanac, ne sećam mu se imena, kroz cilj je prošao sa 0,002 sekunde prednosti i pobedio. Mi smo se u izlaznom krugu uhvatili za ruke i u punoj brzini mi je lanac kartinga uhvatio šaku! Uspeo sam da zakočim, ali je ruka ostala ispod točka i kad sam je izvadio, izgledalo je užasno, videla se rupa, sve kosti, tetive su popucale od silnog trenja. Opekotine su bile trećeg A stepena, a u bolnici su mi vadili kamenčiće i prognozirali da će ruka morati da se iseče.
Oporavak je trajao šest meseci, uz nebrojene operacije i terapije, i to samo da vratim osnovne funkcije. Danas imam ruku, uz povremene bolove, ali je imam.
Prekretnica
To je bila još jedna velika prekretnica u mojoj karijeri. Ali sad, kad razmišljam, i da sam ostao bez šake, ne bi me ni to sprečilo da nastavim trkačku karijeru. Posle oporavka sam još jednu sezonu vozio karting, dok nisam napunio 16, što je tada bio prag za dobijanje prevremene dozvole, kako bih seo u “mali N”. U to vreme trke su bile veoma popularne. Jednom se desilo da je istog dana voženo na Ušću i da se održavao derbi. Na stadionu je bilo 50.000 ljudi, a na stazi 100.000! Dve godine sam proveo u “malom N”, a sa 18 sam prešao u “jugo hibrid”. Tu sam bio šampion dve godine, dobio drugu zlatnu kacigu i shvatio da ja ipak želim više od toga.
Brdske trke
Od gospodina Dragoljuba Lekića sam dobio jedan vredan automobil “micubiši lanser EVO 9”, koji mi je omogućio da izađem na internacionalnu scenu i bukvalno smo skupljali novac da bih otišao na Evropsko prvenstvo u brdskim trkama. Sve radnjice i ugostiteljski objekti u Pančevu pomagali su donacijama, ko je koliko mogao.
Prve sezone sam bio treći, a već naredne sam osvojio prvu FIA evropsku šampionsku titulu. Tih godina nisam imao profesionalni tim, pa je bilo veoma teško da pariram svojim evropskim konkurentima. Imao sam sreće da je Nisotek, kasnije NIS, prepoznao moje napore i on mi je bio prvi sponzor, a posle je u moj život došla moja supruga Andrijana, koja mi je pružila neverovatnu podršku. Zajedno smo oformili naš Tim Borković, koji je u svakom pogledu stručan za rad sa sponzorima, medijima i inostranim trkačkim timovima.
Ipak, mislim da sve mora da krene od tog prvog, dečačkog sna, dok sam devedesetih godina gledao turing trke, koje su mi bile najbolje od svih, u kojima su se takmičili Tarkvini, Miler, Rajdel… I onda sam 2014. uspeo da izađem na krug i trkam se s njima rame uz rame na najvišem svetskom nivou.
Turing trke
U turing trke sam ušao 2013. Na povratku s jedne brdske trke u Portugalu Andrijana i ja smo svratili u Kampos Sanred, u njihovoj radionici su bili razni turing trkački automobili i znao sam da je to to za nastavak moje internacionalne karijere. Ušao sam u Evropski kup turing automobila, koji je bio veoma popularan, prenosi su išli na Eurosportu, što je bilo još bolje za sponzore, a ubrzo je moj Tim Borković organizovao i prenos na našoj nacionalnoj televiziji.
Sledeća stepenica bila mi je WTCC, serija koja je bila jedna od tri svetska šampionata, pored Formule 1 i WRC. Posebna čast mi je bila što je te 2014. u WTCC ušao Sebastijan Leb, definitivno jedna od najvećih trkačkih zvezda svih vremena, koji mi je u neku ruku bio idol. “Sitroen” je kao fabrika i ušao u WTCC zbog njega, to su bili nenormalni budžeti, auto je bio raketa. A ja sam se našao rame uz rame s njim i sa ostalim velikanima auto-sporta, poput Tarkvinija, Milera, Monteira, Morbidelija…
Najteža godina
Naredne godine sam prešao u “hondu sivik” i to je sigurno jedna od najtežih godina u mojoj karijeri i privatnom životu. Tim za koji sam vozio nikako nije uspevao, a čini mi se da nije ni želeo da mi podesi sedište, što je inače svaki tim pre i posle njih uspevao iako sam visok 207 cm. Trnule su mi noge, bukvalno posle dva minuta u autu stala bi mi krv. Odvezao sam trke u Argentini i došli smo u Maroko. Tada sam rekao da ću izaći iz šampionata ako mi ne podese sedište, jer je bilo izuzetno nebezbedno za mene, ali i za druge vozače. Raskinuo sam ugovor s Protimom i prešao u Evropski turing kup. U tom trenutku mi je iznenada preminuo otac i to je bilo veoma teško i bolno. Psihički sam mnogo pao, ali sam morao da nastavim dalje.
U Mađarskoj sam prvi put seo u “seat leon” i odmah osvojio pol-poziciju i pobedio. Na kraju sam postao šampion Evrope, što sam jako želeo zbog oca, koji je bio uz mene više od 20 godina moje karijere. U njegovu čast sam vozio i nastavio da nižem uspehe, jer sam osećao da me odnekud gleda.
Sofia
Posle toga sam prešao u TCR Internacionalnu seriju, gde se većina trka vozila zajedno s Formulom 1. Vozio sam “alfa romeo”, trkački auto koji je imao mnogo izazova koje je trebalo da prevaziđem. Moj temperament je težak, ne dam na sebe, vozio sam za podijum ili ništa. Tako sam cele godine bio ili među prva tri ili nisam završavao trke. Kad sad pogledam na tu sezonu, da sam samo završio sve trke, mogao sam da budem šampion bez problema, ali vozio sam tako da ne dozvolim da me iko obiđe.
Kad sam 2018. prešao u TCR Evropa, bio sam pretendent na titulu, ali je došlo do jednog glupog i nepotrebnog incidenta van staze. Tu su mi oduzeli bodove s prethodne trke, što je isto kao kad bi poništili gol fudbaleru nakon završene utakmice jer su ga navijači suprotnog tima napali, a on se branio. Lobiranje u trkama na svetskom nivou je često, pa je za jednog automobilistu iz male Srbije veoma izazovno. Posle tog incidenta sam shvatio da koliko god da sam dobar, postoje instance na koje ne može da se utiče. Uprkos izazovnoj trkačkoj godini, to je bila i jedna od najlepših u mom privatnom životu jer smo Andrijana i ja dobili našu prvu ćerkicu Sofiu.
Srbija reli
Naredne sezone sam odlučio da nastupim na Srbija reliju i prekinem niz pobeda stranaca, da posle 27 godina vratim trofej u srpske ruke. Na reliju nema guranja, preticanja, imate svoju brzinu. Verovao sam da mogu da budem dobar i u ovoj disciplini, jer je reli bio i ostao moja strast. Za suvozača sam izabrao Igora Markovića, koji mi je mnogo pomogao. On nije vozio otkako mu je na jednoj trci poginuo kum dok je on bio u autu. Siguran sam da je odluka da se vrati u auto 17 godina posle toga za njega bila izuzetno teška. Bili smo dobar tandem.
Pandemija
U pandemijskoj godini smo se odlučili da vozim TCR Istočna Evropa sa “hjundaijem i30 N”, jer smo znali da će biti komplikovano putovati, a meni je trebalo da ostanem u trkačkoj formi. Pobedio sam na svakoj trci u sezoni, što je osam od osam trka, i onda su ovi što su gubili počeli da se bune, pa su nam posle svake trke sudije zadržavale auto, analizirali satima svaki krug, upoređivali s drugim “hjundaijima” i na kraju su zaključili “It’s just a driver” (samo je do vozača, prim. aut). Nisu mogli da shvate da sam to ja. Ta sezona je bila dobra za samopouzdanje, a kao šlag na torti došla je i druga pobeda na Srbija reliju, opet sa suvozačem Igorom Markovićem.
Andrijana i ja
Ono kako je Brana Flojd prikazan u filmu “Nacionalna klasa” nije daleko od istine. Žene su uvek volele trkače, to je poseban šarm i harizma. Ja nisam imao neke fatalne i velike ljubavi u mladosti. Moja najveća ljubav su trke, zatim su tu danas moje ćerke Sofia i Sara i moja supruga Andrijana. Započeli smo vezu 2011. i danas smo sjajan tandem, jer oboje znamo šta hoćemo od života. Mi smo dva sportska srca koja su se prepoznala. Andrijana je važan činilac moje karijere, uspeva da kanališe moj temperament, a ima i odlične menadžerske veštine. Pre nje su to bili moj otac, ali i majka i brat Strahinja, a danas ona vodi naš Tim Borković.
hypetv.rs / kurir.rs