LIDIJA OSTAVILA GLUMU PO STRANI, SADA JE OVO ZANIMA: ,,Trenutno radim veliki, veoma ozbiljan posao!”

Lidija Vukićević i u zrelom dobu raspaljuje maštu svojim smelim fotografijama, kao da iza nje nije četiri decenije glume.

Hedonista, surovo iskrena, odana majka koju sinovi poštuju, naša poznata lepa glumica ume da zavede i svojim pogledima na svet, život, ljubav… A uskoro će nam prirediti i lepo iznenađenje! U pitanju je nešto što će oduševiti sve žene!

Izgleda fenomenalno, ona je gospodarica svog života, nikome ne smeta niti pušta da joj iko smeta. Trenutno se bavi poslom koji nema veze sa njenom osnovnom profesijom.

Ima li nečeg posebnog za vas ovog leta?

– Ovo leto mi je jedno od najlepših jer trenutno radim veoma veliki, ozbiljan posao. Ne radi se o glumi već je vezan za – lepotu. Jedna firma u Italiji i ja napravili smo proizvod koji će da bude plasiran na našem i tržištu širom bivše Jugoslavije. Reklamiraću ga, a u pitanju je proizvod koji sam stvorila sa timom vrhunskih italijanskih stručnjaka iz Venecije. U pitanju je visok kvalitet, ne bih sebi dozvolila da se posle skoro 40 godina rada obrukam. Stojim stoprocentno iza nečega što ženama može da pomogne u oblasti nege i lepote.

Ne možemo da znamo o čemu se radi?

– Ovoliko trenutno smem da kažem. Do kraja jula trebalo bi da se pojavi na tržištu. Iskreno se radujem jer dobro poznajem oblast o kojoj se radi i imam tim stručnjaka koji se godinama bave negom žena. Sve će biti vrhunsko, od pakovanja do sadržaja.

Kažete da se dobro razumete u negu i izgled, što se na vama i vidi. U 59. godini izgledate mnogo mlađe i kako nameravate da tako i ostane?

– To potiče iz kuće. Imala sam majku, profesorku književnosti, koja je veoma vodila računa o sebi, najpre o nezi i higijeni lica i tela. Prenela je to na mene i moju sestru. Ne sećam se da sam ikada, još od srednje škole, legla a da nisam skinula šminku. Mama mi nije dozvoljavala da se šminkam do studija, ali krema za lice bila mi je obavezna jer sam se ugledala na nju. I kad sam postala majka, mama mi je uvek govorila da se ujutru malo našminkam, makar rumenilo.

Na moje pitanje čemu to kad ne izlazim rekla mi je: “Možda će poštar da zazvoni! Žena uvek treba da bude doterana”. Pred majku nisam smela da izađem bilo kako. Više sam se plašila šta će ona da mi kaže nego dečko! I danas ne izlazim iz kuće dok ne stavim ruž i rumenilo.

A kada je gluma u pitanju?

– Teška šminka mi ide na živce. Kad bih se privatno toliko šminkala izgubila bih identitet. Moje oči su tople. Čim stavim veštačke trepavice izgledam opasno, kao da sam ljuta. Menja me, a ja želim da budem ono što jesam.

Idete li u teretanu?

– Ne mogu da je podnesem, te grčeve na licu. Hedonista sam i odbacujem sve u čemu ne uživam. Sreća je što imam dobru genetiku na tatu koji je uvek bio vitak. I pazim šta jedem, nisam svaštojed. Ali, nisam ni izbirljiva pa da mi trebaju lososi i slično. Radije ću da pojedem parče sira i hleb nego da ne znam šta jedem. Hleb sa zrnevljem pravim sama i više puta dnevno jedem po malo. Meso sam izbacila, ne zato što sam gadljiva, već što previše volim životinje. Više volim životinje od ljudi.

Biće komentara.

– Neka bude. Takva sam, empatična, i loše je što mi mozak radi posle srca. Više puta sam mogla grdno da nastradam zbog toga. Vidim auto koji gori i trčim u pomoć! A kada su životinje u pitanju spremna sam da legnem preko njih da bih ih zaštitila. Pa neka priča ko šta hoće, krajnje je vreme da iskreno pričamo. To sam ja, ne umem da se dajem na pola i zato se ne družim sa mnogo ljudi.

Kako to?

– Nisam površna, sve radim punom snagom. Ne treba mi niko da sa njim pijem kafu, dovoljna sam sama sebi. Neću da sedim sa nekim ko mi ne prija samo radi druženja. Ja sam sebi najbolje društvo. Ali za prave prijatelje spremna sam da u pola noći otrčim do njih u pidžami ako im nije dobro. Ja se dajem do kraja. Ne tražim to i od drugih, ali ne dam da me neko izda. Ako se to desi, precrtam ga. Ubio je sebe u meni i taj odnos više ne funkcioniše. Poznanika imam milijardu, ali prijatelja malo, proređeno.

Šta može da vas kupi?

– Naučila sam da brzo ocenim ljude i da na sitnicama procenim čoveka. Ne padaju ljudi na velikim stvarima već na malim, a meni sitnice mnogo znače. Ne treba mi dijamantski prsten da bih pomislila kako je neko divan. Treba mi onih pet minuta koji su mi bitni da ostanem stabilna, tada ako se pojavi moja vrata biće uvek otvorena. Materijalne stvari me ne zanimaju. Kako bi rekao Nikolaj Velimirović: “Samo duhovni život je pravi život. Ostalo je stvar”. I ja tako mislim. Ali postoji izuzetak. Jovan Dučić je napisao: “Predmeti oko mene zadaju mi bol”. Kad pogledam tatine cirkle ili mamin komplet Crnjanskog tada je moj bol ogroman. Samo tada stvari utiču na mene.

Veliki ste prijatelj svojoj deci, a to je najvažnije.

– Da. Možda je upravo to razlog što mi ne treba puno ljudi okolo. Mogu da se oslonim na sinove, pogotovo mlađeg. David je moja desna ruka. Od njih ništa ne tražim zato što sam im majka, oni preuzimaju inicijativu da mi pomažu, da me zamene. Ne volim da davim nikoga, a kamo li decu, da im nabijam na nos kako sam ih podigla. Taman posla. Ali, oni nude pomoć u svakom trenutku i srce mi je puno.

Da li je stariji sin Andrej pred venčanjem? Dobijate još jednu ulogu?

– Volela bih, ali mislim da novine pišu više nego što je tačno. Kad oni požele da se ožene, ja se uvek slažem. A da pored majke postanem i baka – to je predivno. To će da mi upotpuni život. Neka sami odluče, sve je na njima. Tu sam da se složim i da budem srećna.

Šta vam kažu drugarice koje su vaše godište ali ne izgledaju tako dobro? Šta vi njima kažete?

– Glavne drugarice su mi one iz osnovne, srednje škole i sa studija. Znamo se sto godina pa sam sa njima direktna i iskrena. Kad je drugarica iz osnovne dobila unuče stalno je govorila: “Ja sam baba”. Onda sam u jednom društvu rekla da babe idu na jednu stranu, a mi ostale na drugu. Ona će meni: “Kako mi to kažeš da sam baba?!” Znači, njoj je krivo kad joj to neko kaže, a sama stalno priča. Ne stoji iza svojih reči. Rekla sam joj: “Ako si baba svojim unucima, nisi celom svetu”. Najviše zameram svojim drugaricama odustajanje od sebe. To zameram svim ženama.

– Neka žena ima i pet unučića treba da izađe, da se obuče, ima svoj život. Odustajanje od sebe kao žene znači samo sedenje ispred vrtića i čekanje kad će unuče da se pojavi. To je mnogo lepo. Sigurno ću i ja tako da se ponašam, ali neću da zapostavim sebe, što nisam učinila ni kada su moja deca u pitanju. Deset godina nisam izlazila, ali sam svako jutro bila doterana. Odustajanje od sebe znači odustajanje od života.

Živite tuđ život – svog unučeta, svog sina i snaje. Neću da budem od onih napornih majki da sutra moja snaja kaže: “Jao, dobro je što nam je tvoja mama u pet ujutru donela žu-žu!” Neću da im nosim žu-žu, ali ću dati sve od sebe da im pomognem, bez nametanja. Ne želim ni da živim sa svojim sinovima, jer svi treba da zadržimo integritet. Hoću da sam komotna u svojoj kući. Mogu da čuvam decu, ali neću da budem bebisiterka. Ma koliko godina da imam zašto da ne izađem sa prijateljicom, otputujem? Moj život se neće ugasiti. Može samo da se oplemeni. Ako je meni dobro u mojoj koži, biće dobro i mojoj deci i njihovim porodicama.

– Na milion strana čujem: “Donesu mi dete ujutru, odvedu ga uveče, ne mogu više, da je trebalo da rađamo decu u ovim godinama rodile bi”, i sve tako. Nisu kriva deca. Kriva si ti što nisi postavila granice dokle se može. Uz svo uvažavanje, i da ne pričam koliko volim svoju decu, kao i svaka majka.

Izvor: pink.rs