Legenda kaže da su nekad u ovoj zemlji živeli neki pristojni i dobronamerni ljudi, spremni da pomognu svakome u nevolji. Čak smo se i dičili tom svojom „velikom srpskom dušom“ i verovali da smo primer za ceo svet. Danas se, izgleda, samo retki sećaju kakav smo to narod bili. Jer, očigledno, više nismo.
Scena koja zabeležena kamerom telefona usred Beograda jasno nam govori da smo ostali čak i bez ono malo duše.
Naime, lepog prolećnog dana prošle sedmice, oko podne, na stepenicama ispred jednog supermarketa na Dorćolu, ležao je muškarac. Teško je bilo odrediti živ ili mrtav. Možda mu je pozlilo, možda je samo pijanac kome se prispavalo, možda je beskućnik umoran od svega. Tek, ležao je potrbuške, nepomičan, dok su stepenicama mirno u market ulazili ljudi i izlazili iz njega, kao da čovek koji leži – apsolutno ne postoji.
Niko nije zastao, niko se okrenuo, niko čak ni okrznuo pogledom. Ljudi su vukli svoja kolica za prodavnicu, brinuli neke svoje brige, pričali mobilnim telefonima, potpuno neosetljivi na prizor isred sebe. I to je trajalo, i trajalo, i trajalo… Ljudi su prolazli, on je nepomično ležao i život je u Beogradu tekao dalje kao da se ništa posebno ne dešava.
Konačno, neko je je pozvao hitnu pomoć i policiju, na sreću čovek je dobro, ali svi mi, generalno, očigledno nismo baš dobro. Nekad smo bili ljudi. Sad smo samo ljudske senke koje prolaze kroz život, ne vide i ne čuju ništa osim sebe i svojih muka i problema, želja i potreba. Kako smo dozvoli da nam se to desi?
