JUGOSLAVIJA KAO METAFORA ILI VEČITA ZABLUDA? Tvorevina koja je nanela toliko zla srpskom narodu i dalje se veliča

Bliži se Evrovizija, takmičenje koje svake godine pomera mnoge granice, a već je poznato da uz biranje najbolje pesme ruku pod ruku idu i kontroverze i političke teme.

Na Pesmi za evroviziju gde se bira numera koja će predstavljati Srbiju, ove godine izdvojila se pesma Jugoslavija koja je gotovo odmah izazvala oprečne reakcije i ponovo pokrenula staro pitanje – kolika je žal za zemljom koje nema više od 30 godina?

– Jugoslavija je metafora i Jugoslavija je san. Moja pesma govori o ljubavi, ljudima, jedinstvu i nadi – ovako o svojoj pesmi govori pevačica Zejna koja je izvodi. A slušajući pesmu i čitajući tekst nigde se ne pominje zemlja koje više nema u bukvalnom smislu, već, kako napominje i ona, samo kroz metaforu.

Ljubav, ljudi, jedinstvo i nada. Fali nam samo i čuveno „bratstvo“ da bi se već poznati narativ o Jugoslaviji potpuno zaokružio.

Ipak, postavlja se pitanje, koja je zaista prva asocijacija mnogima kada govore o Jugoslaviji danas?

Neki bi na ovo pitanje odgovorili jednostavno – rečju „raspad“. I da, u ljubavnom odnosu često dolazi do određenog raspada i mnoge se veze završavaju loše. Ipak, kako to da se uglavnom i najčešće samo u Srbiji, na Jugoslaviju gleda sa nostalgijom. Ili se ista koristi kao metafora za ljubav?

„Nadu mi daj, Jugoslavija smo ti i ja“?

„Otopi usnama vrelim da svane
Nadu mi daj. Jugoslavija smo ti i ja“ – kaže Zejna u pesmi, a potom nastavlja:

„Jugoslavija smo ti i ja
Razor i tišina
Svetlost i silina
Ljubav sam ti donela“.

Nameće se pitanje – kako je moguće da je opet tema jedna država koje više nema, država koju su rasturili pre svega iznutra, Hrvati i Slovenci, država koja je po mišljenjima mnogih bila veštačka tvorevina, silom stvorena i silom podeljena… Od one prve Jugoslavije, Kraljevine, pa do ove poslednje, u krvi ugušene i rasporene.

Tvorevina koja je nanela toliko zla srpskom narodu i dalje se veliča: Jugoslavija kao metafora ili večita zabluda?

Možda je Jugoslavija kao metafora namerno uzeta, što zbog provokacije, što zbog nade da će navodno nam bratski narodi koji su ušli u zemlju sa Srbima početkom 20. veka, izašavši iz jedne velike evropske imperije, možda udeliti neke više poene, ukoliko nas „Jugoslavija“ bude predstavljala ove godine u Austriji.

Razor i tišina, svetlost i silina, kaže autor ove pesme..

Pesma verovatno i nema lošu ideju, niti poruku, ali je sporna metafora jer ponovo otvara mnoga pitanja ali i rane Srba koji su raspadom Jugoslavije izgubili porodice, domove i zavičaj.

Ali o tome, po navici, ne sme da se govori u javnom diskursu a ni u umetničkom prikazu bilo kakvih događaja sa kraja 20. veka. Jer Srbi su po mišljenju levo-liberalnih i navodno kultivisanih (svezubih) Srba uvek i za sve krivi, Srbi su širili nacionalizam, a izgubili su vekovne zavičaje i ljude, ali svojom krivicom, a bombardovanje je za njih samo kazna?

Ipak, ne možemo tvrditi da pesma zagovara političku obnovu Jugoslavije, ali koristi je kao metaforu za pomirenje i ljubav uprkos različitostima.

Hrvati kao heroji?

S druge strane, veoma je interesantno da Hrvatsku ove godine predstavlja ženski bend Lelek sa pesmom „Andromeda“.

Tekst pesme govori o Hrvaticama katolkinjama iz Bosne i Hercegovine koje su tetovirale krst na svojim telima kao znak otpora Osmanskom carstvu.

Primećuje li se odmah razlika? U Hrvatskoj se u 21. veku govori o otporu prema ropstvu, što je potpuna ironija ako se setimo da su u ropstvu bili do stvaranja Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, kao i da su Hitlera 1941. u Zagrebu dočekali kao, recimo, Papu!

„Dok pališ svijeću pitaj svoju baku

Zašto je kćeri rađala u strahu

Zašto su mnogi odabrali groblje

Nisu naše majke iznedrile roblje

Mnoge su suze protekle kô rijeka

Zašto se piše povijest ispočetka?“

Ovo su početni stihovi „Adromede“, a veoma interesantna činjenica je da je muziku potpisuje Zorica Pajić Zorja, srpska pevačica koja je prethodnih godina bila takmičarka na Pesmi za evroviziju.

Izgleda da joj je pošlo za rukom da pobedi u susednoj nam Republici Hrvatskoj, tako što je dala melodiju za tekst koji veliča hrvatski identitet i stvara lažni narativ o ropstvu i hrabrosti?

A možda joj je pružena prilika da radi na pesmi koja veliča „hrabrost“ hrvatskih žena jer je revnosno „pumpala“ protiv svoje države?

Nacionalizam satanizovan, jugonostalgičari „elita“

Pesma koja bi potencijalno mogla da nas predstavlja na Evroviziji ponovo ukazuje na to da je jugonostalgija najviše prisutna u Srbiji, među „elitom“ koja svoje stavove iznosi sebi sličnima po hrvatskom primorju, koja sa oduševljenjem gleda novi Bjelogrlićev film koji slavi brak Srbina i Hrvatice i koji često ne preza da za ratove 90-tih godina krivi upravo svoj narod.

Srbija će možda i poslati „Jugoslaviju“ na Evroviziju ove godine. I možda će ona dobro i proći, možda će pokupiti poene susednih nam zemalja koje su jedva čekale da se od iste te Jugoslavije odvoje. Možda. A možda će i ime države koja više ne postoji otkopati stare rane i „civilizovani“ Zapad podsetiti na sve besramne laži koje su o Srbima plasirane 90tih godina.

Jedno je sigurno – u Srbiji deo naroda koji sebe smatra elitom i višom klasom svaki dan pljuje na svoj narod i državu i i dalje nostalgično gleda na zemlju koje nema više od 30 godina. U isto vreme deo zemlje u kojoj danas žive nasilno se otima. A Srbe sa druge strane Drine ti isti jugonostalgičari nazivaju pogrdnim imenima.

Jaka Jugoslavija – slaba Srbija

Jugoslavija je koristila svima, samo ne Srbima. Posle one prve koja je najviše plaćena srpskim žrtvama, došla je i druga, ponovo se ušlo u državu sa onima koji su Srbe pokušali da istrebe.

I zato se postavlja logično pitanje – zbog čega je samo među Srbima jugonostalgija i dalje pristutna?

Istorijski gledano, Srbi su za istu najviše izginuli, povlačili se preko Albanije, tukli sa moćnom imperijom, dok su se drugi u istoj baškarili i skrivali, a kasnije samo prihvatili ideju „jugoslovenstva“, stvarajući podlogu za sopstvene nacionalne interese, kujući plan koji se naposletku i ostvario.

Koristila je Jugoslavija svima, i Hrvatima i Slovencima i muslimanima. Svi su dobili. A samo su Srbi izgubili – živote, teritorije i vekovna ognjišta…

A danas se opet poziva na novu Jugoslaviju. Na jedinstvo i ljubav sa onima koji su uzeli sve što su naši preci krvlju osvojili i gde su vekovima živeli.

Danas u Srbiji, usred Novog Sada, jedan Dinko Gruhonjić. Koji se ponosi imenom ustaše Dinka Šakića, predaje srpskoj deci i širi svoje antisrpske ideje.

Noseći simbole SFRJ Dinko i njemu slični gnušaju se Srpske pravoslavne crkve i propagiraju ideje separatizma. A na srpski narod i srpsku tradiciju gleda sa gađenjem.

„Elita“ gura priču o jedinstvu sa Hrvatima. Dok se u Hrvatskoj pola miliona ljudi skuplja na Tompsonovom koncertu i viče „za dom spremni“!

A srpski samoprozvani intelektualci i „svezubi“ su očigledno „za novu Jugoslaviju spremni“. Na sve su spremni. Samo da se srpstvo i nacionalni ponos uguše.

Ipak, ovakav stav ne čudi jer je ideja jugoslovenstva uvek i išla protiv ideje srpstva. Poznata je parola – slaba Srbija, jaka Jugoslavija. A mnogi se i danas toga drže.

S druge strane, danas je srpski nacionalizam i dalje tabu tema, a ljudi koji vole svoju zemlju smatraju se primitivnim.

Nacionalizam je među srpskim glumcima, levo-liberalnim političarima, Grujonjićima, Vidojkovićima, Pajićima i njima sličnima samo jedna odurna, prljava reč i zatucani termin.

Ipak, ti skorojevići iz urbanih gradskih opština koji bez imalo pokrića sebe smatraju boljim od nacionalno osvešćenih ponosnih pripadnika srpskog naroda, oni koje nazivamo drugosrbijancima i autošovinistima, svakodnevno dokazuju koliko su neobrazovani i neinformisani.

Romantizam, nacionalni ponos i zajednička država

Ideja jugoslovenstva nastaje u 19. veku kao odgovor na situaciju u kojoj su južni Sloveni bili politički podeljeni i pod vlašću velikih imperija (Austrougarska i Osmansko carstvo).

Inspirisani romantizmom i pokretima za nacionalno oslobođenje koji su bujali u celoj Evropi, intelektualci su počeli da razmišljaju o zajedničkom identitetu Južnih Slovena, zajedničkom jeziku i kulturi i mogućem ujedinjenju.

Ova kulturna ideja kasnije se razvijala kroz političke pokrete krajem 19. i početkom 20. veka, što je na kraju dovelo do stvaranja zajedničke države 1918. godine, iako su se različite grupe razlikovale u shvatanju šta jugoslovenstvo tačno znači.

Govoreći o početku 20. veka mora se pomenuta ORJUNA (Organizacija jugoslovenskih nacionalista), politička i paravojna organizacija osnovana 1921. godine u Kraljevini SHS (kasnije Kraljevini Jugoslaviji), tačnije u Splitu, u današnjoj Hrvatskoj.

Nastala je u kontekstu političkih nestabilnosti, jačanja separatističkih i komunističkih pokreta i imala je izraženo unitarističko i integralno jugoslovensko opredeljenje.

ORJUNA je zagovarala integralno jugoslovenstvo (jedan narod sa tri imena – Srbi, Hrvati i Slovenci), centralizovanu i snažnu državu, borbu protiv komunizma i suzbijanje separatizma (posebno hrvatskog i makedonskog nacionalizma).

U tom smislu, nacionalizam u nekoj formi bio je prisutan i u ideji same Jugoslavije.

Organizacija je delovala posebno snažno u Dalmaciji i Splitu, gde je imala značajnu podršku u urbanim sredinama. Koristila je i nasilne metode protiv političkih protivnika, naročito komunista i hrvatskih autonomista.

Danas se u Hrvatskoj, naročito u Dalmaciji, izraz „orjunaš“ koristi kao pogrdan naziv i na nju se danas gleda u apsolutno negativnom kontekstu.

Poenta je da i u ideji jugoslovenstva postoji određeni tip nacionalizma. A ne pukog bratstva i jedinstva kroz čiju prizmu ga današnja „elita“ posmatra.

Na kraju, da li je Jugoslavija Srbiji ikada donela nešto dobro? Pa čak i kao metafora…

Hypetv.rs/24sedam/I.R.

BONUS VIDEO:

Čitajte Hypetv.rs portal, najbrži portal u Srbiji i regionu sa najvećim rastućim rezultatima i ekskluzivnim vestima. Zapratite nas i na Instagramu, Facebook, Threads!