JEZIVA ISPOVEST NASTAVNICE ISTORIJE IZ „RIBNIKARA“: BILA SAM NEPOKRETNA ŠEST MESECI NAKON ŠTO ME JE UPUCAO, VIDELA SAM MRTVE DEVOJČICE…
Tatjana Stevanović, ranjena nastavnica istorije iz Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ otpočela je sledećim rečima svoje potresno izlaganje pred Višim sudom u Beogradu. Po parničnom postupku koji je pokrenula protiv roditelja dečaka ubice.
„Držala sam čas kada je neko naglo otvorio vrata, nisam ni stigla da vidim ko je ušao, već sam bila pogođena, odletela sam ispod katedre. A pucnji su se nastavili. Sećam se samo dečaka kako leži blizu, bled i nepokretan, i devojčice koja je dopuzala do mene“
ODLETELA SAM I PALA NA POD
– Dan je počeo kao i svaki drugi, čak se sećam i šta sam tačno predavala. Pred kraj časa čulo se nešto, mislila sam da su petarde i da su osmaci nešto slavili. Sada znamo da su to bili pucnji, ali ipak, bilo mi je u glavi – Dragan je tu, šta god da je on će rešiti, on je naš čuvar.
Međutim pucnji su se ponovili i onda je postalo jezivo. Vreme se odjednom promenilo, svi smo bili ukočeni i hipnotisani. Čuo se potom vrisak i tada su se naglo otvorila vrata učionice. Nisam ni uspela da vidim ko je, već sam bila pogođena, odletela sam i pala na pod.
Nisam znala uopšte odakle mi te rane na rukama, videla sam samo krv. Sećam se tada jednog učenika kako leži pored mene, bled i nepokreran i devojčice koja je dopuzala do mene. Došla je da se sakrije i ja sam je zagrlila. I onda odjednom muk – rekla je ona.
JEZIVA ISPOVEST NASTAVNICE ISTORIJE
Takođe, Stevanovića je spomenula tokom izlaganja da je dečaku koji je pucao predavala ceo šesti razred i deo sedmog. Kako kaže, sve do tog dana kada je počinio masakr.
On je bio uzorno dete, dobar đak, primeran, sve je bilo kako treba da bude, njegove roditelje nisam poznavala jer nikada nije bilo potrebe da budu pozivani u školu.
– Ušli su policajci, pipali su mi puls, tada sam shvatila da ništa nije dobro.
Iznosili su me na nosilima, kada sam ugledala mrtve devojčice koje su bile dežurne – govorila je Tatjana.
KOSTI SU MI BILE KAO KAŠA
Prema njenim rečima, fizički bol i dan danas oseća posle dugog oporavka i niza operacija, a duševna bol prisutna će biti zauvek, jer kako kaže: „Ništa nije gotovo“.
– Prvi metak pogodio me je bočno u stomak, na 1 milimetar od glavne aorte, imala sam neopisivu sreću, pogotovo što sam dugo bila nepokretna. Takođe, na obe ruke sam imala prostrelne rane. Kosti su mi bile kao kaša, i dalje nemam osećaj u levom dlanu.
Ranjena nastavnica bila je 6 meseci nepokretna, a ukupno 8 provela je u bolničkoj postelji.
– U stomaku mi je ostala neka tečnost, tada sam počela da tonem, osetila sam veliki strah, jer sam mislila da je gotovo. Međutim, imala sam neopisivu sreću, iako mi i dalje smeta anesteziranost ruke i od kolena nadole leve noge nemam oaećaj nikakav. A strah, strah je prisutan svakog dana.
Uznemiri me svaki vatromet, svake iznenadne situacije, filmovi u kojima ima oružja, sve me uznemirava ono što ranije nije. Inače, ona danas ne radi nigde, ranije je već govorila na temu povratka u školu, kada je rekla da se to neće nikada više desiti, iako je obozavala svoj posao.
NASTAVAK SUĐENJA ZA DVA MESECA
Sledeće suđenje zakazano je za 10. januar kada su pozvani na saslušanje Vladimir i Miljana Kecmanović, roditelji dečaka ubice protiv kojih je nasztavnica pokrenula parnični postupak.
Majka dečaka dobila je poziv i za današnje suđenje, međutim ona se nije pojavila, niti je izostanak opravdala.
