Almedin Hodžić iz Zagreba proveo je nekoliko godina u Libiji. Nakon studija, radio je u hrvatskoj ambasadi u glavnom gradu Tripoliju, upijajući lokalnu kulturu i učeći arapski jezik.
„Njegov svakodnevni život, susreti sa gostoljubivim Libijcima, iznenađujući običaji i posebna iskustva tokom ratne i posleratne situacije, oblikovali su ga. Otvorili mu nove perspektive. U ovom intervjuu, Almedin prvi put detaljno govori o životu u Libiji. Priča o razlikama između hrvatske i libijske kulture, izazovima sa kojima se suočio kao stranac. I kako je to iskustvo promenilo njegov pogled na svet.“
ŽIVOT U LIBIJI
Kako biste opisali svoj svakodnevni život u Libiji? Što vas je tamo najviše iznenadilo?
„Život u Libiji je bio prilično zanimljiv. Skoro svakog dana smo doživljavali situacije koje bismo teško doživeli ovde u Evropi. Ono što me je najviše iznenadilo jeste gostoprimstvo i ljubaznost libijskog naroda. Jedan incident koji mi je ostao u sećanju bio je kada sam šetao gradom sa prijateljima. Pošto je bila ratna situacija, nije bilo mnogo taksija na putu. Jedan Libijac nas je video, zaustavio auto i pitao da li je sve u redu. Nakon što smo objasnili da već više od pola sata tražimo taksi. Ponudio nam je da nas ostavi na lokaciji koja nije baš blizu. Složili smo se i seli u auto, a kada je čuo, nakon što smo se već upoznali, da smo došli da studiramo u Libiji. Bio je toliko zadovoljan da nam je ponudio stipendiju od svog novca za svakog od nas. A takvih situacija je bilo mnogo, Libijci su bili zaštitnički nastrojeni prema strancima. I lako su se sprijateljili sa nama.“
Koje su najveće razlike u načinu života između Libije i Hrvatske?
„Libija i Hrvatska su dve prilično različite kulture sa različitim običajima i načinom života. Na primer, jedna od najvećih razlika između nas je hrana. Njihova kuhinja je izuzetno ljuta. Imaju začin koji se zove harisa i stavljaju ga u apsolutno sve. Nikada nisam voleo da stavljam previše ljutih začina, ali tu se jednostavno morate prilagoditi ili ćete ostati gladni. U restoranu, čak i nakon što pomenete da izostavljaju harisu, možete biti sigurni da ćete je ponovo dobiti. Ali kod kuće u Zagrebu, kada moji prijatelji naruče ljuto jelo, dok padaju na pod od ljutine, nije me briga, kao da pijem limunadu, valjda mi je nepce već utrnulo (smeh).“
Kako su lokalni običaji i kultura uticali na vaš boravak tamo? Šta vas je najviše fasciniralo?
„Kada se nalaziš u Rimu, ponašaj se kao Rimnjanin. Njihov način života, iako možda nama nerazumljiv, ima smisla kad živite tamo. Ako baš živite tamo, kao što sam ja živio, biće vam lakše ako se prilagodite njihovoj kulturi. Najviše me fasciniralo da oni imaju deo dana, malo posle podneva. Pa sve do skoro predveče kada se ništa ne događa. Oni tih 3-4 sata koriste za odmor i često lagano popodnevno spavanje, sav posao i obaveze se ostavljaju. Na početku mi je bilo čudno. Odem do grada oko 14 sata i skoro svi lokali su zatvoreni, a na ulicama nema žive duše. A onda negde nakon 18 sati sve opet ponovo oživi.“
Koji su najvažniji izazovi s kojima ste se suočavali kao stranac u Tripoliju?
„Definitivno arapski. Kada sam došao u Libiju, nisam znao apsolutno ništa osim „Selamu alejkum“ (mir vama) i to je bilo to. Učenje arapskog je bila prava borba, ništa mi nije ostalo u glavi, nisam mogao ni da izgovorim nijednu reč, a kamoli da je zapamtim. I to je trajalo cele prve godine mog boravka tamo. Ali kako je vreme prolazilo, moj sluh je postepeno počeo da se prilagođava i reči su postajale razumljivije i jasnije, a izgovor lakši. Bio je to dug proces, ali nisam odustao i posle 2 godine učenja konačno sam počeo da govorim arapski.“
Kakav je bio vaš dojam o lokalnoj umetnosti, glazbi i gastronomiji?
„Umetnost je slabost Libijca, u celom Tripoliju niste imali nijedno pozorište ili muzej, pa čak ni bioskop. Oblici zabave kakve mi ovde poznajemo tamo ne postoje. Ali tamo se dešava jedan fenomen, verovatno u odsustvu tipičnih oblika zabave gde odete i neko vas zabavlja, kao da su ljudi preuzeli ulogu zabavljača. Nema pozorišta, već odete u pustinju, a onda vam seoski umetnik citira staru arapsku poeziju pod zvezdanim nebom. Nema bioskopa, ali su ulice pune života i bez obzira u koji deo grada odete, nešto se dešava.“
Kako su se ljudi tamo odnosili prema strancima?
„Mnogo sam putovao i posetio mnoge zemlje u Evropi i šire, i nigde nisam naišao na veće gostoprimstvo nego u Libiji. U njihovoj kulturi, putnik i gost su nešto dragoceno što treba posebno ceniti, i to sam osetio više puta. Pozivi na tradicionalni libijski ručak u njihovim luksuznim domovima bili su gotovo svakodnevni.“
Da li je bilo nekih običaja ili situacija koje su vas iznenadile?
„Kada sam prvi put pozvan na libijsko venčanje, blago je reći da sam bio iznenađen. Nisam čak ni video mladu. Naime, na njihovim venčanjima muškarci i žene slave odvojeno, najčešće podižu dva ogromna šatora jedan pored drugog. Muškarci ulaze u jedan, žene u drugi. I ja sam se stvarno nadao da ću upoznati Libijku, ali ništa od toga se na kraju nije dogodilo (smeh).“
Da li ste ikada bili u opasnim situacijama?
„Kada je Gadafi vladao Libijom, zemlja je bila izuzetno bezbedna. Mogli ste izaći bilo gde u bilo koje doba dana i ništa vam se ne bi desilo. Posle revolucije, situacija se drastično promenila, niste bili bezbedni ni u centru grada tokom dana. Ne znam za druge arapske zemlje, ali ova najnovija revolucija svakako nije donela ništa dobro Libiji.“
Koji je bio najbolji način da upoznate lokalno stanovništvo i steknete prijatelje?
„Samo ste morali da izađete na ulicu i upoznali biste nekoga. Veoma su otvoreni i lako sklapaju prijateljstva. A kao stranac, bio sam i ja prilično primetan i svakako zanimljiv njima jer u Libiji nije bilo mnogo Evropljana. Otišao sam tamo da studiram sa trojicom svojih prijatelja i bili smo prvi i jedini studenti iz Hrvatske. To je bio moj primarni cilj boravka, ali nakon što sam naučio jezik, dobio sam posao u hrvatskoj ambasadi u Tripoliju i tamo radio do revolucije. Nakon što su svrgnuli Gadafija, ostao sam još 2 godine da završim master studije ekonomije, a zatim se vratio kući u Zagreb.“
Da li ste morali da prilagodite svoj stil rada lokalnoj kulturi i običajima?
„Da, naravno, stil rada je mnogo lakši i definitivno manje stresan nego u Evropi. Čini mi se da je fokus nekako bio više na ljudima i međuljudskim odnosima, a posao je uvek na prvom mestu.“
Koja je najvažnija lekcija koju ste poneli sa sobom iz Libije?
„Naučio sam da poštujem i razumem druge kulture i običaje. Na univerzitetu na kojem sam studirao, bilo je studenata iz više od 70 zemalja. Tamo sam se susreo ne samo sa arapskom kulturom, već i sa kulturama iz Evrope, Afrike, Amerike, iz celog sveta. Takođe sam shvatio da je svaki jezik koji govorite kao diplomiranje na univerzitetu, a učenjem arapskog, bilo je kao da mi se otvorio potpuno novi svet.“
LIBIJA
Postoji li nešto što biste želeli da ste znali pre nego što ste otišli?
„Voleo bih da mi je neko rekao da u Libiji nema diskoteka. Kao dečaku od 18 godina, koliko sam tada imao, to je za mene bio pravi šok. Prvog vikenda nakon što smo sleteli u Tripoli, izašli smo u grad tražeći bilo kakav noćni klub, ali smo se razočarani vratili u stan.“
Da li imate neki savet za one koji bi želeli da rade, žive ili posete to mesto kao turisti?
„Moj savet je da ne idu tamo, jer je situacija i dalje veoma nestabilna. Iako se o tome ne govori u medijima, otkako je cilj postignut, a to je bio uklanjanje Gadafija, sada je situacija gora nego ikad. Pre su svi Libijci bili bogati, nije postojala ni srednja klasa, ali sada je siromaštvo preuzelo maha, ljudi bukvalno nemaju hranu i osnovne ljudske potrebe.“
Da li imate savet za one koji bi želeli da rade, žive ili posete tamo kao turisti?
„Kako je ovo iskustvo promenilo vaš pogled na svet i sopstvenu karijeru? Smireniji sam, strpljiviji i uporniji u ostvarenju svojih poslovnih i ličnih ciljeva.“
Hypetv.rs V.M./hypetv.hr
