JEDINA ISPOVEST SESTRE ZORANA ĐINĐIĆA O SMRTI BRATA! “Teže je živeti s tim da ga više nema, nego ne živeti uopšte…deo duše više nemam”
JEDINA ISPOVEST SESTRE ZORANA ĐINĐIĆA O SMRTI BRATA!
Za Gordanu Filipović (74) više ništa nije bilo isto nakon 12. marta 2003. godine. Gotovo na prste jedne ruke može se nabrojati koliko puta se pojavila u javnosti rođena sestra nekadašnjeg premijera Srbije Zorana Đinđića, otkako je njen brat ubijen. Samo jednom iskreno je govorila o svojoj boli i životu nakon tako velikog gubitka.
Iako im se život zbog rata menjao više puta, svoje korene nisu zaboravljali, a jedno drugom su bili veliki oslonac i vetar u leđa. Kada je ubijen, Gordani je deo duše zauvek nestao.
JEDINA ISPOVEST SESTRE ZORANA ĐINĐIĆA O SMRTI BRATA!
– Đinđići su, dušo, poreklom s Kosova, ja – Bosanka iz Šamca. Moj suprug Drago bio je vojno lice, penzionisan u činu pukovnika Jugoslovenske narodne armije. U Šamcu smo se upoznali i venčali. Tamo su rođeni Gordana i Zoran. Zoran je osnovnu školu završio u Šamcu, a dva razreda gimnazije u Travniku. Lepo smo živeli, složno: Srbi, Hrvati, muslimani… Svi! Nikad se nismo delili. Taj prokleti rat! Gordana je maturirala u Travniku, a onda je, kad smo se doselili u Beograd, upisala medicinu, pa specijalizirala. Često smo se selili. Negde 1967. godine smo se doselili u Beograd, čini mi se – pričala je Zoranova i Gordanina majka, objašnjavajući kako su živeli u Bosni pre sukoba. Nije mogla ni da zamisli da će jednoga dana i njen sin tragično nastradati.
Priznala je tada da je srce boli i za ćerkom Gordanom
– Žao mi je samo što je sebe ponizio, što je dozvolio da tako ode, da ga ubiju… Neka mu je laka crna zemlja… To kako su ga ubili, to je najgori zločin! Bedni, mali, nepismeni ljudi! Ubiti takvo čudo! Srce me boli za ovom mojom Gordanom, crći će od tuge. Ja sam jača, majka sam, sve izdržim – govorila je Mina nekoliko godina nakon ubistva Zorana.
Brat i sestra Zoran i Gordana Đinđić rođeni su u Bosanskom Šamcu. Sa roditeljima su se krajem šezdesetih godina preselili u Beograd, ali njihova veza sa Bosnom nikada nije prekinuta. Prijatelji i uspomene na sretno i bezbrižno detinjstvo predstavljali su nit koja ih je vezivala za zemlju u kojoj su rođeni.
– Mi smo u Travnik došli da živimo 1962, a odselili smo se 1969. godine. Poslednji put u Travniku sam bila 1989. na obeležavanju dvadeset godina mature. Sebe sada ne posmatram kao Gordanu koja je ovde završila gimnaziju, već osobu koja je provela najlepše dane sa svojim bratom. Svaka ulica me ovde podseća na naš zajednički život. Na naš odlazak u školu, šetnje do Plavih voda, mesta gde smo se svi kretali. Zoran je ovde završio dva razreda gimnazije. Bio je jako nemiran, živ, pokretan – otkrila je Gordana Đinđić Filipović u svojoj ispovesti iz 2013. godine.
Istakla je da je od malih nogu pokazivao da je napredniji od ostalih vršnjaka
– Osim što je bio odličan đak, stizao je sve, da se bavi šah klubom, karateom i devojkama. Njegovim nestašlucima nije bilo kraja. Sećam se kako smo u Popovskom vrtu brali zelene rezdelije (divlje šljive) i od njih dobijali herpese na usnama. Onda smo od mame dobijali batine, jer nas je upozoravala da ne smemo da diramo tuđe, međutim, Zoran se nije izdvajao iz društva. On se u Travniku skijao niz nasip kuda je prolazila pruga iza zgrade u kojoj smo živeli. Bila sam u stanu u kojem smo živeli. Nalazi se na trećem spratu u zgradi stotinak metara od gimnazije, u blizini katoličke crkve. Imam fotografiju gde se spušta na tim pravljenim drvenim skijama. Ja ih imam kod kuće, kao i njegovu gitaru na kojoj svirao u Travniku. Odlučila sam da ih dam u Arhiv Srbije, gde postoji postavka njegovih ličnih stvari – rekla je tada Gordana.
Na početku gimnazije prvi put se i zaljubio
– Zoran je neobično voleo Travnik. Imao je svoje društvo s kojim je sve vreme kontaktirao. U prvom razredu gimnazije imao je i prvu ljubav, zvala se Duška. Kada je bio premijer Srbije, do njega se teško dolazilo. Jednom prilikom u Beograd su došli njegovi travnički školski drugovi. Obezbeđenje u Vladi Srbije ih nije pustilo, jer nisu bili najavljeni. Međutim, oni su se dosetili i poslalili mu zajedničku fotografiju. Odmah je prekinuo važan sastanak i potrčao da se vidi s njima – rekla je tada Đinđićeva sestra, pa nastavila:
– Bili smo jako vezani. Na Novom groblju, gde je Zoran sahranjen, prišla mi je jedna mlađa žena i kazala: “Znate imam i ja mlađeg brata, njemu kada bi se nešto desilo, ja ne bih ostala živa”. Ja sam je upitala: “Koji je vaš predlog? Šta da ja radim?” Najteže je živeti s tim! Zapravo, teže je živeti s tim nego ne živeti uopšte. Jer jednostavno, sve me podseća na njega.
On je moj jedini brat i otkako znam za sebe, znam za njega. Moj muž nema brata, niti sestru. Ružica, Zoranova supruga, takođe, nema nikoga, samo smo mi u porodici imali jedno drugo. Kada preživite ovakvu tragediju, onda više nikada niste isti. Deo duše više nemate. Naučila sam da život živim s tim da ga više nema. Mnogo je teško da to izgovorim. Majka se trudi da meni ne pokaže tu svoju patnju. Mislim da je ona mnogo jača od mene. Ali kada ostanemo same, znamo kako nam je – otvorila je tada dušu Gordana.
Hype tv.rs/Slobodna Bosna/M.K.
