Verica Rakočević se može pohvaliti impresivnom karijerom, ali njeni počeci nisu bili laki.
Naša dizajnerka je u modni svet zakoračila kao potpuni početnik, ali je bila hrabra i uporna u cilju ka ostvarenju svog sna.
– Radila sam kao referent za arhivu u Zavodu za zaštitu grada Beograda, a počela sam da studiram na Filozofskom fakultetu, smer pedagogija, pa mi se to nije svidelo i onda sam prešla na defektologiju. To je bila viša škola, a kada se otvorio fakultet, već sam se udala i ostala trudna. U međuvremenu, kada je u Beogradu postojao samo jedan ili dva butika, moja drugarica Ljiljana Perović je sa Irfanom Mensurom (glumac, prim. aut.), sa kojim je bila u braku, otvorila butik ‘Zmaj’. Meni je tada sinula ideja da odem iz te arhive gde sam bila kancelarijski moljac i gde nisam mogla da mrdnem psihički, rekla je Verica, a onda je šokirala:
– Sećam se, moj bivši suprug i ja smo otišli kod bivšeg svekra da mu kažemo da sam dala otkaz, iako imam troje dece. On je čovek poludeo i rekao da će da ide u Centar za socijalni rad da nam oduzmu decu. Ja sam njemu samo rekla da mi pozajmi novac i da ću mu taj novac vratiti. Tako je i bilo.
Verica je potom ispričala kako se snalazila sa lokalom koji je otvorila.
– Radnju sam otvorila 23. novembra 1983. godine u 16 časova i prva mušterija mi je bila žena Veljka Kadijevića (general armije JNA, prim aut.), ona je tada kupila moju četvorogodišnju platu“, prisetila se modna kreatorka u ispovesti pa nastavila:
– Branka Šekularac je imala butik i ja sam je pitala gde kupuje materijal, a ona nije htela da mi kaže. Potom sam otišla u Milano sa dve italijanske reči i u prvu radnju gde stoje materijali. Kada sam videla cene, da je to po 100-200 maraka, a ja kod sebe imam ukupno 5000-6000 maraka, počela sam da plačem. On mene pita nešto na italijanskom, a ja ne razumem, pitam ga na francuskom da li me razume i sreća razumeo je. Objasnila sam mu da otvaram butik i da mi trebaju materijali, on mi je dao adresu gde da odem i kupim i da se to kupuje na veliko. Nakon sedam godina od postojanja radnje, pozvala me je menadžerka jednog hotela i pitala me da li želim da napravim modnu reviju, tačnije da napravim uniforme za hotel. Zamislite to ludilo u glavi, jedno dete mi je malo, drugo ide u obdanište, treće ulazi u pubertet. Mene i danas moja sestra pita: ‘Kako si ti uopšte živa i kako dišeš?’, posle svega što sam prošla. – izjavila je Verica, koja je prodala čak dva stana da bi održala svoje revije.
– U prvih deset godina sam zarađivala ogroman novac i, pošto sam znala da ću ga potrošiti brzo, ja sam ulagala u nekretnine. Ova mala radnja je to zaradila i te žene koje su čekale u redu. Stan u Takovskoj, koji je imao 150 kvadrata, prodat je da bih održala svoju reviju kada je Jasmin Gauri (devedesetih čuvena manekenka, prim.aut.) došla u Beograd, a stan koji sam iznad ove radnje kupila povoljno imao je 200 kvadrata. Njega sam prodala zarad nedelje visoke mode u Rimu. Zaista, ni jednog ni drugog prostora mi nije žao jer sada kada bi neko ponudio da moju kuću da Avali dam, a da mi vrati ovaj stan, ne bih prihvatila, ispričala je Rakočevićeva nedavno.
BONUS VIDEO:
(Hypetv.rs/Kurir.rs)
