Bilo je pitanje sata kada će se javiti lešinari.
Godinama deo sadašnje srpske opozicije pokušava da se dočepa vlasti, koristeći svaku krizu u društvu. Činilo im se da će uspeti u vreme poplava, korone, napetosti na Kosovu… ali uzalud.
Sada, misle, da je konačno kucnuo njihov čas.
Srbija je posle dva uzastopna masovna ubistva ubijena bolom, i strepnjom da se crna serija ne nastavi. Srbija je, svesni smo svi toga, ranjena.
I iz zemalja regiona, i onih daljih, stižu poruke podrške.
Jedino se lešinari raduju.
Nanjušili su slabost, i misle: sad je trenutak! Sad ili nikad! Pošto im plašenje uvođenjem vanrednog stanja nije uspelo, deo srpske opozicije pozvao je građane na protest u ponedeljak. Traže ostavke ministara, raspravu o odgovornosti vlade, zabranu nekih medija, da se smene Olivera Zekić iz REM-a i Kristijan Golubović… Rok za ovo je, kažu, sedam dana. U protivnom će „preduzeti mere koje su adekvatne snazi i veličini ove tragedije“. („Snaga tragedije“? Ima li i „slabost tragedije“? Ko vam je ovo pisao? Nacionalni tragičar Siniša Kovačevič ili profesor srpskog Boško Obradović?)
U svakom drugom trenutku, ova bi akcija impotentnih političara koji gube izbore za izborima bila samo još jedna petarda – kratkotrajni pucanj praćen smrdljivim dimom. Ali danas, skup kakav najavljuju je opasno igranje emocijama zarad ostvarenja ličnih ciljeva.
Jer cela je njihova inicijativa, od samog početka, preko njihovog „okupljanja zbog zabrinutosti za građane“ je lažna. Nema tu jedinstva, samo ih je prilika sve dovela na istu granu, u isto lešinarsko jato.
Zahteve, kažu, „ne iznose kao političari, već kao građani ove zemlje, kao roditelji i u ime svih roditelja“.
Ako neko žudi za vlašću kao političar, ako živi od jednog do drugog glasanja kao političar, i ako obmanjuje narod kao političar – onda je političar, i tu druge nema.
Samo političar, na primer, može da izjavi da govori „u ime svih roditelja ove zemlje“ uprkos ponižavajućem broju svojih birača.
Ali, prisetimo se nečeg drugog…
Ovi opozicionari sada traže ostavke ministara i vlade zbog masovnih ubistava koja su se desila.
Dva slična zločina Srbija pamti u novijoj istoriji: devetoro mrtvih u julu 2007. u Jabukovcu i trinaestoro u aprilu 2013. u Velikoj Ivanči.
Vuk Jeremić bi morao da odgovori da li se posle zločina u Jabukovcu raspravljalo o odgovornosti vlade. Morao bi da zna – tada je bio ministar.
O istome bi morao da se izjasni i Dragan Đilas.
Bio je ministar 2007. godine. A kad je bezumnik Veliku Ivanču zavio u crno, bio je gradonačelnik Beograda! Ivanča je, da podsetimo one koje ne znaju, i Đilasa, koji se pravi da ne zna, u beogradskoj opštini Mladenovac!
Oni, prosto, nemaju pravo da o moralnoj ili zakonskoj odgovornosti govore.
Mi ostali imamo. Niko pri zdravoj pameti i s dobrom namerama ne može da kaže da ne treba preispitivati rad svih nadležnih pojedinaca i institucija, i njihove eventulane propuste koji su doveli do nesreće. To je osnovni preduslov da se preduprede budući slični događaji. I to će morati da se obavi.
Ali, to je posao kvalifikovanih službi, i to se radi hladne glave. To se ne radi u metežu Skupštine, i ne na mitingu.
Naravno, sve je to poznato onima koji pozivaju na protest u ponedeljak.
Kad god je narod imao priliku da racionalno odlučuje hoće li im dati podršku i zaokružiti njihovo ime na glasačkim listićima, nisu dobro prošli.
Sada računaju na pregrejane emocije građana.
Otuda i krupne reči: „preduzeće mere koje su adekvatne snazi i veličini ove tragedije“.
Šta to znači?
Pucaće?
Ubiće sedamnaestoro?
Svi smo zgroženi primerima dece koja imitiraju zločince. A ovo su navodno zreli i odgovorni ljudi!
Jadno je i bedno danas u Srbiji pretiti novom krvlju!
Ali, eto: pošto do sada ničim nisu zaslužili da ih istorija pamti, najzad su se i oni upisali u njenu istoriju. U poglavlje o beščašću!
Izvor: (Kurir.rs)
hypetv.rs
