Prisećajući se svojevremeno skromnog odrastanja u maloj, trošnoj kući u Mirijevu, a punoj dece, Đole Đogani je istakao je kako mu finansijski nedostaci nisu toliko „zapadali za oko“, jer je uvek bio okružen ljubavlju.
– Ukupno nas je devetoro, bilo nas je petorica muških i četiri devojke. Živeli smo u jednom malom prostoru, u trošnoj kući koja nije imala više od 38 kvadrata. Mala kuhinja, sobica, neka ostava… Svi smo spavali zajedno, deca su ležala k’o sardine, svi jedan pored drugoga. Prvo mama i tata i najmlađe dete i onda po starini – govorio je bio za „Grand“ poznati denser, pa onda nastavio o tome kako mu to vreme danas prilično i nedostaje.
-Nama to nedostaje, danas kad razgovaram sa sestrama i braćom, to kad se probudiš i pored sebe vidiš brata, sestru, pričate, dečački nestašluci… Mnogo je bilo lepo. Mama ustane, pravi doručak, pozove mene, pošto sam uvek bio najbrži, prvi ustanem i mama mi kaže da odem da kupim hleb. Treba da nosiš pet, šest kilograma hleba i to je problem. I onda sam morao da vodim mlađeg brata koji je pomagao, on uzme jednu ili dve vekne hleba, ostalo ponesem ja i to je doručak – kazao je jednom prilikom u emisiji „Iz profila“.
„Mirijevo je tada bilo selo…“
-Ništa nismo osećali, to je bilo magično vreme, kao bajka. Mi smo svi tako živeli da nam ništa nije falilo, imali smo da jedemo, pijemo, živimo normalno. A pošto je takav sistem bio u ono vreme, mi u školi nismo osećali da nešto nema, imali smo socijalno. Nama su u školi davali besplatne užine. Kada je bilo da treba da se ide na ekskurzije ili negde na 10, 15 dana sa školom i tu smo dobijali besplatno. Živeli smo predivno detinjstvo. Mirijevo je tada bilo selo sa velikim poljanama, prelepim i ukusnim trešnjama i mi smo samo razmišljali kako da izađemo da igramo, idemo u školu i ne dobijamo jedinice, budemo što bolji učenici – objašnjavao je on.
(ALO)
BONUS VIDEO:
hypetv.rs
