Bivša manekenka i učesnica „Velikog brata“, Tatjana Jovančević prošla je kroz pravi horor
Tatjani Jovančević su u mladosti amputirali nogu, a onda se i pre nekoliko godina uhvatila u koštac sa karcinomom dojke, koja joj je i odstranjena.
Nakon duge i teške životne borbe Tatjana Jovančević je rešila da bez dlake na jeziku progovori o svemu i podeli najintimnije detalje iz svog života.
Kako sada gledate na učešće u VB?
– Molila sam tada da izađem napolje, a privatno sam mnogo veći borac. Mislim da nisam sebe prikazala onakvom kakva zaista jesam, zato bih volela da dobijem novu šansu. Tada je bilo jako teško učestvovati u rijalitiju. Sećam se jedne anegdote kada sam imala problem s protezom. Odmah su zvali protetičara da mi pomogne, a onda su mi stavili crni povez na oči da ne vidim. Ista situacija se desila i kad sam slomila zub. Nismo imali nijedan odsto dodira sa spoljašnim svetom.
Prvi put ste se razboleli 1996. godine. Koje ste simptome imali?
– Bila sam mlada i zdrava osoba, bolest je samo odjednom došla i promenila zauvek moj život i sudbinu. Rak u mladosti nije bio jedini udarac za mene. U tom periodu sam se zabavljala s dečkom kojeg sam mnogo volela. Ta veza je bila pred brakom, želeli smo i dete. Moj tadašnji dečko je bio iz imućne porodice. Imao je solarijum u kući i ja sam stalno išla u solarijum, nisam pravila pauzu, svaki dan. Izlazile su mi fleke po leđima, ali ni za to nisam marila. Osećala sam ponekad kao da mi trnci prolaze kroz telo, neko žarenje… Legla sam zdrava, sledeći dan sam ustala bolesna. Dva meseca doktori nisu mogli da ustanove šta mi je, samo mi je odjednom buknula noga i stavili su mi je u gips. Znala sam šta me čeka. Tadašnji dečko, za kojeg sam mislila da će mi biti muž, ostavio me je na bolničkoj postelji. To je bio jako bolan udarac.
Kako ste se osećali tada?
– Jako loše, krivila sam ga za to što mi se desilo… Da nije bilo njega, ne bih ni išla u solarijum. A da nije bilo solarijuma, možda mi se nikad i ne bi desili kancer i amputacija noge.
Pre dve godine ste preživeli rak dojke.
– Imala sam 48 godina kada sam napipala nešto na dojci. Izvađeno mi je 16 limfi, operisane su mi obe dojke, a jedna mi je odstranjena. Nikad neću zaboraviti kada mi je doktor rekao: „Tanja, idemo da spasavamo glavu“, a ja sam na to rekla: „Ostala sam bez noge, ne želim i bez dojke“. Ja dobro znam šta je rak. Pitala sam ga da li je to jedini način da preživim. Kad se skinem, nema me ni pola, to me najviše boli… Teško sam to podnela, nisam se osećala kao žena.
Ko vam je najviše pomogao u tom periodu?
– Pobednik „Velikog brata“ Arsa i Manuel su mi uplatili novčanu pomoć u tom periodu. Jako sam im zahvalna na tome, oni su čiste i dobre duše. To me nije iznenadilo s obzirom na to da se Manuel i u rijalitiju pokazao kao dobar momak, oko svega mi je pomogao.
Kako sada živite?
– Nažalost, više ne mogu da radim. Kao invalid, od države sam 2012. godine dobila stan, a sada primam pomoć. To je za mene dovoljno, ali opet, volela bih da mogu sebi da priuštim još neke stvari za bolji život.
Zbog čega se najviše kajete?
– Bila sam model. To me sada, kada se vratim u prošlost, najviše i zaboli. Kajem se što nisam nastavila s modelingom. Kad su mi odsekli nogu, odsekli su mi i krila. Na početku karijere sam imala dobru ponudu od jedne italijanske kuće da reklamiram donji veš. Nudili su mi i stipendiju, ama baš sve bi mi platili, a od iznosa koji je stajao na ugovoru, namlatila bih se para. Mene je bilo sramota da se slikam u donjem vešu i da to reklamiram. Trebalo je to da uradim, imala bih para i para. Ali kao i svaka mlada osoba, rekla sam „ima vremena“. Vremena nije bilo, kao ni nove prilike.
Da li se nekada desilo da ste doživeli neprijatnu situaciju?
– Da. Napala me je 2015. godine jedna žena na ulici. Tada sam preživela traumatični šok, pila sam lekove za smirenje. Ne znam iz kog razloga me je napala, to me je jako uzrujalo. Nisam se osećala više sigurno.
Bili ste kidnapovani. Kako i kada se to desilo?
– Oteta sam 10. avgusta 1989. godine. Ti ljudi su mene vrebali duže vreme. Videli su me na jednoj reviji, gde smo se upoznali, a potom na još jednom događaju. Poznavala sam ih. Tokom posete baki u Bosni, oni su me kidnapovali. Držali su me tri meseca zatvorenu u podrumu, pre nego sto sam uspela da pobegnem.
Kakav je vaš ljubavni život sada? Da li je invaliditet imao udela u tome da imate manje sreće u ljubavi?
– Sad sam trenutno sama, već tri godine. Imala sam nekoliko veza gde je postojala velika ljubav, ali ovo je Balkan. Ima mnogo predrasuda. Dosta su se roditelji mojih partnera mešali u naš odnos. Nikad neću zaboraviti da je mom tadašnjem dečku otac rekao: „Kupi karavan jer ćeš je celi život voziti u kolicima“.
Iz ove perspektive, da li biste nešto menjali u mladosti?
– Puno sam se davala drugima, htela sam da budem lepa, a lepota me nagradila. Na prvom mestu treba da bude samo zdravlje. To je i moja poruka mladim ženama i devojkama. Ništa od ovoga mi se ne bi desilo da sam gledala sebi da ugodim. Hvala bogu, pa sam dobila novu šansu. Trudim se da sebi sve ugodim i da živim punim plućima – ispričala je svoju priču Tatjana za Kurir.
BONUS VIDEO:
hypetv.rs
