Samohrana majka (44) iz Smedereva svakog dana odvaja od usta naslednika da bi Luni Đogani i Marku Miljkoviću poslala bar 50 evra mesečno. Možda u tome i ne bi bilo ništa čudno da ova žena, koja je očito veliki fan rijaliti-para, pre nekoliko godina nije bila na rubu egzistencije.

Naime, njena tužna priča o tome kako se šestoro Rajičića bori sa glađu, siromaštvom i zimom potresla je Srbiju, koja se digla na noge da Marijinu kuću u fazi raspadanja osposobi za život njene porodice, koju je prehranjivala preko kazana narodne kuhinje.

Danas ova žena, o kojoj su mediji pre nekoliko godina pisali da za svojih petoro mališana ne može da obezbedi ni najosnovnija sredstva za život, brine kako svakodnevno da izdvoji po 200 dinara od zarade na pijaci ne bi li Lunu i Marku obezbedila pomoć.

Republika je došla u posed audio-snimka na kom se jasno čuje kako Maja, kao Lunin i Markov vatreni fan, priča da od dece odvaja da bi Marku i Luni slala novac i još zamera drugim obožavaocima što im je žao da izdvoje za svoje idole.

– Ja mogu uvek, pored mojih petoro dece, da skupim novac! Sklonim od pijace danas 200 dinara, sutra 200 dinara i skupim 50-60 evra. Ali uvek mogu da dam i moje se vidi i moje se zna. To što ne vide pojedini, to je njihovo – priča Maja u snimku i dodaje da ima onih koji ne daju i prave se ludi, a mogu da skupe.

– A ja kad pitam da kupimo Luni poklon, niko nije hteo sa mnom da kupi, ima onih koji su dali, ima koji ne daju. Koji se prave ludi. Velika podrška, a nikad se niko nije setio da uplati 10-20 evra Luni za poklon. Luni i Marku nikada ne kupujem samo jednom. Sad će neko da me snimi, ali boli me ku*ac, ja ću s mojim parama da radim šta hoću i kupim kome hoću. Znaju da pričaju neke gluposti. Šalju im med, ajvar. Ma pu*ite ga i s medom i ajvarom! Imaju oni i meda i ajvara, i hrane, i tompusa i pića koliko hoćeš. Budi čovek, pa im kupi nešto više – rekla je Maja.

Majka petoro dece Maja Rajičić (40), iz Smedereva, bori se sa siromaštvom i zimom. I ne zna se koja joj muka teže pada. Zbijeni u ostacima kuće, šestoro Rajičića pokušava da ledene dane i glad pobede jednim obrokom dnevno iz narodnog kazana i mole se da zima popusti.

Siromaštvo se uselilo u kuću stešnjenu komšijskim domovima, licem okrenutu ka vili koju “čuvaju” gipsani lavovi na kapiji. Rajičiće, izgleda, čuva neka nevidljiva sila.

Aleksandar (18), Jovana (15), Uroš (13), Anđela (11) i Đorđe (2) skupili se s majkom u maleckoj udžerici. Zidovi crni, krivi, nabubreli od kišnice, kao da su bremeniti. Spoljašnja hladnoća od minus 15 stepeni uvlači se kroz svaku poru, i kuće, i ljudske kože. Unutra, pucketa betonski pod, ledi se ispod ostataka krpara.

Tri sobička, tri tuge. U jednoj, skladište polomljenog nameštaja, neupotrebljivog pokućstva… U drugoj, ostaci kuhinje, krevet, stočić… U trećoj se stiskaju oko “smederevca” kada ima drva za loženje. A nema ih. Maja se drvima snabdeva na Dunavu, a u nabavci ogreva mogla je pre nekoliko dana glavu da izgubi.

– Dok sam sakupljala drva iz vode, uhvatila me je nesvestica, pa sam upala u Dunav. Bilo je minus devet. Srećom, dve žene su mi pomogle da izađem, inače bih se udavila – priča Maja.

Deca u jaknama sede pred kvarcnom grejalicom. Od tri, radi jedno “rebro”.

– Ako uključim dva, zapaliće se instalacije, jer su vlažne. Struja malo-malo pa nestane. Najviše brinem za najmlađeg sina jer je bio teško bolestan, jedva je preživeo. Ne bi smeo da živi u ovim uslovima – objašnjava majka.

Niko ne bi smeo da živi ovako, rekli bi mnogi.

Maja priča o tome kako im je pukla cev na Badnji dan, pa nemaju ni vodu. Ni televizor nemaju, “udavila” ga kišnica. Nemaju frižider, nemaju šporet, ni zamrzivač… Nabrajanje nemanja nikuda ne vodi.

Mada, bez frižidera je ovih dana lako. U “debelom” minusu hrana, ukoliko je ima, može u prozorima da se drži. Jer, prozori su raritet kod Rajičića.

– PVC prozore i vrata kupila nam je jedna žena, naša slikarka koja živi u Americi. Da njih nemamo, umrli bismo ove zime od hladnoće – kaže Maja.

Dok majka priča, deca ćute, osim najmlađeg, koji plače. Jedno obulo patike na bose noge. Sramota ih stegla kao minus napolju. Otkravili se, nekako, ali gledaju nepoverljivo.

– Uzimamo hranu iz Narodne kuhinje i tri hleba. Kad nađem nešto, idem da radim. Ali sve sam bolesnija. Imam kamen u žuči, zakrčenje srčane aorte, vrtoglavice… Bole me kosti i kuk koji sam lomila, zato hramljem – nabraja majka petoro dece.

Njena priča je pogodila mnoge jer je u periodu 2017, kao samohrana majka, živela sa petoro dece od jednog obroka narodne kuhinje dnevno. Po ciči zimi i temperaturi ispod nule boravili su u maleckoj udžerici, čiji zidovi su bili crni, krivi i nabubreli od kišnice, koje je bilo gotovo nemoguće zagrejati. U nabavci ogreva Maja je jednom prilikom čak mogla glavu da izgubi, kada je, sakupljajući drva iz vode, upala u Dunav.

Ista ta žena, majka petoro dece, Maja, bolesna i bez pomoći, danas odvaja svakodnevno pare za pomoć mladim ljudima koji imaju više nego dovoljno novca, što od učešća i pobeda u rijaliti programima, što od sponzorstava, i još usput blati i proziva one koji neće da daju više. Ili ne mogu. Ili daju gde jepotrebnije.

Gde smo se izgubili u devijaciji društva? Kako je mooguće da jedna majka više brine o nekoj tamo ‘deci’ punoj para nego o svojim rođenim? Koliko nas je zahvatila nevidljiva bolest, nevidljivi neprijatelj, a nije korona već nedostatak empatije prema bližnjem i preterivanje u obožavanju ljudi koji imaju sve?

Bojim se da je za odgovor na ovo pitanje potreban neko stručniji od mene. Ja samo zapisujem.

IZVOR: REPUBLIKA.RS/LUFTIKA.RS