Sofija van Potelsberhe, ćerka je Željka Ražnatovića Arkana i socijalne radnice koja je o njemu vodila računa dok je bio u belgijskom zatvoru napisala je knjigu „Arkanova ćerka“ na holandskom jeziku

Možeš li neki intrigantan deo knjige da podeliš?

Zdravo Sofia, ovde je tvoj otac, kaže dubok glas na drugoj strani linije. Sofi ima 15 godina kada jedan poziv prodrma njen život. U leto 1995. devoj- čica iz Belgije putuje sa svojom majkom da upozna Željka Ražnatovića Arkana. To je poček neverovatnog dvostrukog života tinejdžerke umešane u složenu situaciju u Jugoslaviji 90. godina. Pet godina nakon njihovog prvog susreta, Arkan je ubijen, a Sofija gubi oca. Arkanova ćerka je priča o mladoj ženi i njenoj neobičnoj potrazi za identitetom.

O čemu se radi u knjizi? „Knjiga je biografska, uglavnom govori o meni i o tome kako sam odrastala kao dete i nosila se sa posebnom pričom. Dakle, knjiga nije samo o Arkanu, već u njoj ima i lepih odlomaka o našem prvom susretu i periodima koje sam provela sa njim.“

Tvoj brat Vojin je izjavio: „Žalosno je što je pisala knjigu o našem ocu kada ga je videla tri puta u životu“.

„Nisam znala da je to rekao, ne govorim srpski. Možda zna da sam napisala knjigu, ali je nikad neće pročitati na holandskom. Da je pročitao knjigu ne bi to napisao, jer bi tada znao da knjiga nije o našem ocu već o meni! Napisala sam je da bi se nosila sa svojim životom jer sam dugo tražila svoj identitet koji se jednog moze da zna.“

Kada si se posledni put čula ili videla sa Cecom?

„Na parastosu 2020. Posle je bila korona i nisam mogla da prisustvujem. Razgovarale smo vrlo kratko. Već neko vreme tražim da sednem sa njom i da razgovaramo. Možda nismo u krvnom srodstvu, ali jesam sa njeno dvoje dece Veljkom i Anstasijom. Imamo više toga zajedničkog, nego što oni znaju.“

Da li si pričala sa njom oko nasledstva?

„Ne, nažalost, nikada nisam imala priliku za to. Volela bih da jednog dana možemo da razgovaramo o tome, jer ne znam kakvi su srpski zakoni. Ja sam otvorena i transparentna osoba i ne bežim od toga, ali to bi bio iskren i lep razgovo. Ona me uvek može pozvati.“

Kakav si odnos imala sa pokojnim ocem i sa Cecom u vreme dok je Arkan bio živ?

„Moj otac je imao veoma jaku ličnost, odmah sam videla na koga sam. Upornost, pričanje kako jeste… On je mnogo voleo svoju decu. Često smo pokušavali da provodimo vreme zajedno, ali to nije tada uvek bilo moguće jer je on imao puno posla. Kada je bilo moguće, kvalitetno smo provodili vreme, izvodio me je napolje, išli smo na skijanje na vodi ili me učio da pucam, jeli smo sladoled ili išli u kupovinu. Sve stvari koje svaki otac treba da radi sa svojom decom. Volela sam da ga viđam, mada mi se tada i Ceca jako dopadala jer smo mogle da radimo ženske stvari zajedno.“

Jesi li probala pravnim putem da dođeš do nasledstva?

„Sve mora sudskim putem i to su veoma duga procedure. Pogotovu što živim u Belgiji i ne govorim srpski jezik, nije lako. Od svađe nema koristi, samo otvorena komunikacija i međusobni razgovori. Nadam se da ću jednog dana dobiti što mi pripada, za sada ništa nisam dobila, ali neću odustati. Ako nešto padne neba prihvatiću to obema rukama.

kurir.rs