Anabela Atijas je nažalost posle vrlo turbulentnog detinjstva koje je propratio i odlazak majke iz kuće, zatim posle gubitka voljene osobe osetila kao mlada sve nedaće koje je doneo rat.
U jednom trenutku Anabela je morala da počne svoj život iz početka o čemu priča u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“.
– Kada kažete početak onda je to zaista pravi početak, imala sam roditelje, kuću, dom, imala sam gde da se vratim, a ja tada nemam bukvalno ništa. Nikolina familija mi pomaže da dođem do Beograda… – kaže Anabela koja je prethodno pričala o tome kako je Nikola poginuo kada je došao da poseti roditelje u već ratom zahvaćenom području.
Anabela sa tada nije libila da radi i kao sekretarica u banci i kao kafe kuvarica kako bi zaradila za život.
– To su bile veze, vezice, naši Bosanci su pootvarali neke firmice, mi smo se pomagali. Na taj način su me spasili i ulice i svega. Ja sigurno ne bih završila na ulici, ta ljubav koja je bila ulagana u mene je bila dovoljno jaka, jer svaki put kada bi se našla u nekoj situaciji koja nije bila baš prikladna za moje godine i za devojku ja bih sebi rekla da bi moj tata bio jako razočara da me vidi – iskreno kaže Anabela i dodaje:
– Razmišljala sam šta bi oni rekli, da li bi se oni složili sa ovim. Negde ta bol kada ih zamislim mi je gvoorila skloni se, ovo nije za tebe, ovo nisi ti.
Jednog dana na reklami je videla poziv za plesnu grupnu.
– Ples je bio beg u nešto što nema veze sa onim što ja živim. To su ljudi koji su samo želeli dobro da se zabave uz dobru pesmu i dobru energiju da ne pričaju ni o čemu što ih sekira kada dođu kući jer svi su bili ispred televizora i pratili te nemile događaje, tako da nije bilo šanse da se izbegne ta ratna euforija ali eto na takvim mestima poput plesne škole smo mi uspevali da budemo mladež – priča iskreno Anabela i dodaje:
– Videla sam reklamu na televiziji, otišla sam, on mi je odmah prišao, privukle su se naše energije i od te večeri krenulo je to prijateljstvo i ljubav da se dešava. Naravno i posle toga i moj ulazak u plesnu grupu, plesne vode, nastupi na koncertima javnih ličnosti…
U jednom trenutku pevačica saznaje da joj je mama otišla u Švedsku i da tamo ima izbeglički status.
– Mami je bila velika želja da me skloni odavde jer u Srbiji u to vreme nije bilo nimalo naivno pogotovo za devojku kao što sam bila ja od 17 godina. Svoj 18. rođendan sam dočekala u izbegličkom kampu u Treleborgu. Nekih dva dana po dolasku je bio moj rođendan – priseća se Anabela kako je sve to izgledalo i nastavlja o tome kako se seća izbegličkog kampa:
– Kada se setim, obuzme me tegoba neka i neko sivilo. Nije tamo ništa bilo loše, sve su skockali, sobe su bile prelepe, ali jednostavno duša je bila prazna, nedostajali su nam naši voljeni – kaže iskreno Anabela a onda prekida razgovor jer su suze same potekle:
– Sada ne mogu sada pričam o tome. Jednostavno iako je sve prošlo i puno sam radila na tome, na suočavanju sa tim traumama i bolima, ali kako ste me pitali, vratili ste me u tu atmosferu. Iako smo se mi deca toliko trudili da sednemo da pričamo viceve, da slušamo muziku, da odemo do plaže, da vozimo bicikle, svi smo mi jako patili za nekim i nedostajalo nam je mnogo toga. Izgubili smo bili identitet, ko smo, šta smo, gde pripadamo. Ni ja ni moja sestra koja je bila mlađa od mene devet godina nismo znale gde su nam očevi jer su ostali u ratu zahvaćenim područjem. Nije bilo nikakvih veza, nikakvih kontakata jedino smo mogli da čujemo da ih nema na spisku mrtvih. I tako svaki petak, samo čekaš da ti ne pročitaju to ime – sa očima punim suza jedva izgovara Anabela.
U Sbriji se uvode sankcije a Gagi joj javlja da su veoma popularni u šta nije mogla da poveruje dok nije jednog dana pesmu koju su zajedno uradili čula na CNN-u.
– Mi smo u međuvremenu snimili nešto, od mene su tražili samo da snimimo to nešto, da oni imaju materijal i ja mogu da idem, to je bilo bukvalno iz zezanja i niko nije očkeivao takav bum. Očigledno je da je ljudima falilo nešto da pobegnu od surove relanosti. Svako veče smo sedeli i gledali CNN jer je to bio jedini način da se informišemo. Mei je Gagi pokušao da dočara to, mi smo se čuli s vremena na vreme, ali ja sam mislila da on preuveličava sve zbog ljubavi, samo da bih se ja vratila. Meni je u tom momentu racio bio jači od ljubavi, previše mi je bilo žao mame i sestre, bila sam nekako rastrzana, poprilično ranjena i umorna od neizvesnosti… I, gledamo mi CNN kako živi mladež u Srbiji, idu snimci, sele se iz diskoteke u diskoteku, u 10 snimljenih diskoteka u 3 ili 4 se čuje pesma. On kaže: „Ja zarađujem, kupio sam kola…“, ali ja to ne mogu da vidim svojim očima, nema nikakvih mreža i kako bi me uverio on meni u to doba pošalje 5.000 maraka preko prijatelja i kaže: „Evo ti kupi sebi šta hoćeš“. Naredne dve godine sam dolazila s’ vremena na vreme, po potrebi, ali sam se vraćala zbog škole. I ’95. sam ostala u drugom stanju – kaže Anabela.
Iste godine kada se porodila srela je posle nekoliko godina i svog oca.
– Luna je imala osam meseci kada sam srela oca. Sećam se, prvi autobusi koji su išli iz Beogarad za Sarajevo ja sam bila sa bebom od osam meseci.- Ja sam to sve zaboravila, sad me vraćate… Mislim, nisam zaboravila nego potisnula. To je jako velika bol. Mislila sam da ga više nikada neću videti. To je sve nekako prekinuto, uništeno, ne znam kako da vam objasnim ta osećanja. Zadnji put kada me je video bila sam devojčurak od 16 godina, sledeći put se srećemo ja nosim bebu od osam meseci u nekim skroz drugim okolnostima. Još su bile barikade, između ta dva dela grada, jako je bilo teško pogotovo nama koji smo iz tih nekih mešovitih brakova, mi smo svi bili Jugosloveni nekako…
(Pink / Alo)
BONUS VIDEO:
hypetv.rs
