Evo i kako.
Naime, naši kućni ljubimci mogu da budu i te kako od velike pomoći, posebno ukoliko su se zatekli na mestu zločina. Istraživanja su, zasad, sprovođena samo na mačkama, ali se pretpostavlja da i psi mogu da pomognu na taj način.
Kako pomažu mačke?
Na osnovu temeljnih istraživanja naučnici su došli do zaključka da, verovali ili ne, mačje krzno zadržava DNK uzorke svake osobe koja je bila u njihovoj blizini. Možda mačke ne mogu da kažu šta se dogodilo, ali prikupljanjem dokaza sa njihovog krzna i te kako mogu da pomognu u identifikaciji zločinca.
Kako je objasnila forenzičarka Hajdi Monkman sa Univerziteta Flinders u Australiji, mačke mogu postati relevantni svedoci u proceni prisustva i aktivnosti članova domaćinstva, odnosno nedavnih posetilaca na mestu događaja.
– Prikupljanje ljudske DNK treba da postane veoma važno u istragama na mestu zločina, ali nedostaju podaci o kućnim ljubimcima kao što su mačke i psi u njihovom odnosu prema prenosu ljudske DNK. Te životinje mogu biti veoma relevantne u proceni prisustva svih onih koji su se našli na mestu zuločina, pa i kriminalaca čiji DNK nehotice pokupe na svom krznu – objasnila je ona.
Tehnologija analize DNK postala je toliko sofisticirana da mogu da se anliziraju čak i najsitniji tragovi genetskog materijala koji ljudi, hteli to ili ne, nehotice ostavljaju za sobom. Čak i ako mačka samo prođe pored kriminalca ona može pokupiti njegov DNK.
Kako je pojasnila Monkmanova, čak nije ni neophodno da se životinja dodirne jer se genetski materijal može preneti putem ćelija i dlačica koje lebde sa tela u prolazu, čega većina ljudi nije ni svesna. Upravo u tome leži ključna uloga mačaka i pasa koji se zateknu na mestu zločina.
Tragovi na krznu
Koleginica Monkmanove sa Univerziteta, Marija Goraj, inače veoma iskusni istražitelj, sarađivala je sa forenzičarem Rolandom van Oršotom iz Odeljenja za forenziku policije Viktorije u Australiji kako bi utvrdili da li mogu da izvuku tragove ljudske DNK sa mačaka.
Njihovo istraživanje je sprovedeno na 20 mačaka iz 15 domaćinstava. Dvaput su uzimali briseve od mačaka i došli do veoma zanimljivih podataka. Naime, nivo ljudskog DNK koji se mogao detektovati pronađen je u 80 odsto uzoraka mačjih briseva. Na osnovu njih identifikovano je čak 70 odsto genetskog materijala ljudi koji su povezivani s članovima domaćinstva, ali i nepoznatim ljudima koji su im bili u gostima.
To je bilo sasvim dovoljno da se potpuno pouzdano identifikuju ljudi čiji DNK se zadržao na krznu mačaka. Da sve bude još zanimljivije, istraživači su došli do zaključka da dužina krzna kod mačaka nije igrala nikakvu ulogu u njihovom sakupljaju ljudske DNK.
Međutim, i među mačkama postoje one koje su bolje od drugih u prikupljanju genetskog materijala. Naime, u jednom domaćinstvu su analizirani uzorci sa dve mačke. Jedna je bila rase sfinks bez dlake i ona je nosila DNK nepoznatog čoveka. Druga mačka iz iste kuće, rase kratkodlaki ragdol, nije imala genetski materijal nepoznatog čoveka. Obe mačke su podjednako komunicirale sa ljudima u svom domaćinstvu.
Nastavak istraživanja:
Kako je objašnjeno, mogući izvori ljudskog genetskog materijala uključivali su direktan prenos DNK od čoveka kao što je češanje ili trljanje mačke o nepoznatu osobu. Problem je jer nije poznato koliko dugo se DNK zadržava na krznu mačaka, pa je teško utvrditi kad su one došle u kontakt sa posetiocem.
– Način prenosa ljudske DNK na mačku, kao i njegova postojanost na njima, zasad je nepoznata. Međutim, to otvara vrata za dalja istraživanja o transferu genetskog materijala ljudi na kućne ljubimce što može biti neprocenjivo u policijskim istragama i potrazi za kriminalcima – naglasili su oni.
Izvor: ALO
