ŠOK INTERVJU RADOŠA BAJIĆA: Glave su padale sa ramena a on mi kaže ODLUČENO JE! Ovo je razlog što je bio u egzilu
Radoš Bajić kaže da mu je to bio jedan od najvećih lomova u životu.
Glumac i reditelj Radoš Bajić u nedavnom intervjuu govorio je o tome kako je devedesetih doneo odluku zbog koje je 10 godina bio u egzilu i zbog koje je odlučio da ode iz svoje profesije na čitavu deceniju.
Jedan od najvećih lomova koji se desio u mom životu je okolnost da ja – još uvek visok i mlad, još uvek sa 85 kilograma, uspešan, snimam tri filma godišnje, imam divnu porodicu, dobru decu – u raspadu jedne iluzije koja se zvala komunizam dobijam poziv da dođem u Centralni komitet. Tog dana mi se saopštava da je sa najvišeg mesta odlučeno da sam odabran da budem član Direkcije Jugoslovenske levice u osnivanju. Tu vest mi saopštava general Stevan Mirković u jednoj kancelariji koja izgleda kao objekat za Vajdine filmove – ogroman sto, prazne stolice a Mirković u čelu stola. Samo slika Slobodana Miloševića. I šta sad? S jedne strane imaš beneficije, novac, privilegije, DB te čuva, automobili, radiš šta hoćeš, snimaš šta hoćeš. S druge strane imaš prst na čelo„, rekao je Bajić u emisiji „Šta sam tebi, ko sam sebi“ na K1.
I posle dva dana koliko su se dogovorili da on razsmilim, on se pono sastane sa generalom Mirkovićem i saopšti mu da ponudu odbija.
„Kažem mu – hvala vam druže generale, zahvaljujem svima koji su me predložili. I onda je to moj pad? Onda dolazi direktiva… znate šta je to bilo, padale su glave, ljudi su nestajali. Samo čuješ da nema ovoga i nema onoga. Ko je smeo da kaže – ne?! I onda svuda putača. Podele se rade za filmove, reditelj hoće da ja igram. Planirao je jedan reditelj da igram glavnu ulogu u jednoj velikoj seriji a onda me zove i kaže – pa šta si to napravio. Sve zatvoreno. Svuda. I onda ja stavim prst na čelo i onda ja i moja supruga kažemo ej pa deca moraju da nam nešto jedu, treba nekako da živimo. I ja 1996. donesem odluku da napustim profesiju. Evo gospodo glumite. Kao jedan od najomiljenijih jugislovenskih glumaca, slavljen i hvaljen – ja napuštam glumu. Od 1996. do 2006. sam bio u egzilu. Ne mislim da je srpska kinematografija time nešto izgubila, ali sam ja izgubio. Ja sam svesno rekao ne. Te 2000. odlazi komunizam a dolaze demokratske promene. I opet me nema pet godina. A zašto? Zato što su vinovnici i osvajači demokratske slobode trebalo da naplate fakture za svoj doprinos. Nije se moglo prići. Tek 2005/2006. ja donosim odluku da se vratim u profesiju“, ispričao je Bajić.
Izvor: Mondo
