Rođeni borac nije se nikada predavao, ali ga je opaka bolest ipak slomila ovog petka i zauvek ugasila život jednog najvećih srpskih fudbalera ikada.
Život ga nije mazio, počev od 1991. godine, kada je pred vihorom rata napustio Borovo selo, koje je četiri godine kasnije pogodila hrvatsko-vojna policijska akcija „Oluja“.
U svoju kuću se vratio tek 25 godina kasnije, kada je, kamufliran sa kapom i naočarima, došao da vidi gde je odrastao i proveo detinjstvo.
Tu odluku doneo je u decembru 2015. godine pošto je tri noći zaredom sanjao rodno mesto. U društvu brata Dražena i kuma, takođe proslavljenog fudbalera, Miroslava Tanjge posetio je svoju kuću, kao i školu i teren na kome je napravio prve igračke korake.
Miha nije mogao da izdrži, pred naletom sećanja, na kućnom pragu je zaplakao. Mihajlović u svojoj biografiji „Božja levica“ priznao koliko je teško podneo rat na teritoriji nekadašnje SFRJ.
Pod mojim pritiskom, roditelji su spakovali najnužnije stvari i doselili se u Beograd. Priključio nam se i brat Dražen. Posle je do nas stigla vest da je naša kuća u Borovu minirana i da je neko ispalio metak u moju sliku na zidu. U tom groznom činu bilo je određene simbolike, poruka je bila više nego jasna. Ko je mogao da baci bombu na našu kuću? Ko je i zašto pucao u moju i Draženovu sliku? Ta pitanja su me proganjala dok napokon nisam saznao istinu. To je učinio Stipe, jedan od mojih najboljih drugova iz detinjstva, kojeg sam doživljavao kao brata. Videli smo se 2000. godine u Zagrebu. Došao je u hotel i pitao me da li sve znam. Priznao mi je da je zapalio kuću, ali i spasao moje roditelje. Oprostio sam mu„, piše u knjizi koju je 2012. napisao Miroslav Gavrilović.
Izvor: Kurir
