Pred ulazak u 2026. sumiraju se utisci iz prethodnih 365 dana. Bilo je lepih trenutaka, pojavili su se novi asovi, ali je sportski svet ostao i bez vrhunskih majstora u svojim oblastima ili onih koji su bili u zenitu.
U ovu grupu spadaju i oni koji su se dokazali kao uspešni posle završetka igračkih karijera ili koji su dali veliki doprinos napretku sporta. No, krenimo redom.
DUŠAN „DUDA“ MARAVIĆ (82, fudbaler)
Legendarni as Crvene zvezde i igrač koji je postigao prvi gol u istoriji na nekadašnjoj Marakani, preminuo je na Božić 7. januara.
Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. godine.
Dušan Maravić je rođen u Francuskoj, 7. marta 1939. godine u gradu Enžu Žensija. Posle završetka Drugog svetskog rata sa porodicom se vratio u tadašnju Jugoslaviju.
Član Zvezde je postao 16. jula 1958. godine, dok je crveno-beli dres oblačio do 24. juna 1964.
Premijerni meč je odigrao protiv sarajevskog Željezničara, a poslednji sa češkom Duklom iz Praga. Tokom perioda u Ljutice Bogdana, upisao je čak 232 utakmice i dao 82 gola.
U duelu protiv Rijeke 1963. na otvaranju „Marakane“ postao je prvi igrač Zvezde koji je postigao gol na novom stadionu. Sa Zvezdom je osvojio tri titule i dva Kupa Jugoslavije.
Za vreme aktivnog igranja obrazovao se i stigao do diplome Ekonomskog fakulteta, što mu je omogućilo da po završetku profesionalnog fudbala, karijeru gradi u međunarodnim organizacijama kao što su FIFA i UEFA. Koliko je bio posvećen učenju, govori da se služio čak sa četiri strana jezika, a to su engleski, francuski, španski i italijanski.
DEJAN MILOVANOVIĆ (42, fudbaler)
Kao grom iz vedra neba tog 16. septembra odjeknula je tužna vest da je prestalo da kuca srce proslavljenog kapitena Crvene zvezde, Dejana Milovanovića.
I to na mestu koje je uvek voleo – fudbalskom terenu, pošto je u trenutku smrti igrao utakmicu veterana između Zvezdare i PKB, na kojoj je i postigao gol. Kolabirao je tokom meča i doživeo dvostruki infarkt, posle kojeg mu nije bilo spasa, uprkos ekspresnoj reakciji lekara.
Međutim, zla sudbina je htela da na isti način napusti ovaj svet, kao što se to dogodilo nekad Đorđu „Đoki“ Milovanoviću, njegovom ocu. I on je preminuo 2009. godine u 53. godini igrajući utakmicu za veterane, a ostao je upamćen po razornom udarcu.
Da krv nije voda, pokazao je i „Deksa“ braneći boje Zvezde, delije su nekadašnjeg kapitena zapamtile po spektakularnim golovima Kjevu u Veroni, prvencu protiv Partizana u 118. okršaju, a onda i 132. Večitom derbiju… Marakanu je napustio sa 230 odigranih utakmica i i 48 postignutih golova.
Imao je priliku da zaigra i u međunarodnim ligama, pa je pojačao Lans iz Francuske, dok je u Grčkoj nastupao za Panonios. Profesionalnu karijeru završio je na „Krovu“ Tržnog centra, u dresu tadašnjeg superligaša Voždovca.
Za uspehe je znao i u nacionalnim timovima, pošto se sa mladom reprezentacijom okitio sa srebrne medalje na Evropskim prvenstvima. Upisao je nastupe i za A tim naše države.
MILAN MANDARIĆ (88, biznismen)
Veoma cenjen u Evropi i fudbalskom svetu, Milan Mandarić preminuo je 4. oktobra.
Mnogi ga smatraju za čoveka koji god da je klub uzimao, pravio je čudesne rezultate.
Iako nije ostavio značajan trag na terenu kao igrač, ostao je upamćen kao jedan od najuspešnijih funkcionera, ma u kom klubu da je radio.
Posebno se to odnosi na Lester sa kojim je 2016. osvojio istorijsku titulu „Lisica“ u Premijer ligi, osam godina pre toga kao vlasnik Portsmuta uveo je klub u Premijer ligu i podigao FA kup, dok je na čelu Nice prigrlio pehar Kupa Francuske 1997.
Sa uspehom je bio na čelu mnogih evropskih klubova i u svakom ostavljao trag. Počevši od „svoje“ Vojvodine, u kojoj je poslednjih dana pred smrt obavljao funkciju potpredsednika, pa sve do engleskog Šefild Venzdeja, belgijske Šarloe, slovenačke Olimpije…
Njegova strast prema fudbalu učinila ga je „ikonom“ Portsmuta i Lestera, preminuo je 4. oktobra.
DOBRIVOJE TANASIJEVIĆ „DEN TANA“ (91, biznismen)
Na početku sportske karijere, oprobao se u Crvenoj zvezdi za koju je najpre igrao. Potom se otisnuo „preko bare“ i posao proširio u Sjedinjenim Američkim Državama, postavši veoma uspešan ugostitelj. Otvorio je restoran u jezgru Holivuda, pod nazivom „Dan Tana’s“, gde su se okupljale najveće svetske zvezde iz svih oblasti, glume, sporta, politike… Kasnije je uplovio i u filmske vode, postavši producent i tu je imao ogromnih uspeha.
Međutim, fudbalska strast i želja da se dokaže u domovini (rođen u Čibutkovici 1935. godine) terala ga je da to i učini. Postao je svojevremeno predsednik Fudbalskog kluba Crvene zvezde, tu dužnost je najpre obavljao kao vršilac dužnosti od 2.9. 2008. godine, kasnije i zvanično kao lider kluba s Marakane od 13. novembra, pa do 23. aprila 2009. Ipak, rastanak nije bio srećan, jer je podneo ostavku na predsedničko mesto.
Treba reći da je Dobriboje Tanasijević u Ljutice Bogdana stigao kada su crveno-beli bili u, možda, najgoroj situaciji od osnivanja kluba. Preminuo je 16. avgusta u 91. godini.
DRAGAN LABOVIĆ (39, košarkaš)
Proslavljeni košaraš i nekadašnji reprezentativac naše države, preminuo je 10. maja od srčanog udara u svom Prokuplju. Još od dana sa početka karijere označen je kao ogroman potencijal, ali nikad tokom igranja nije uspeo da pokaže sav raskošan talenat.
Iako je sjajnim partijama stigao do reprezentativnog dresa, kroz selekcije u mlađim kategorijama poosvajao svaki mogući trofej i na svakom takmičenju gde se nalazio dobija trofej MVP, očekivalo se više da napravi na košarkaškoj sceni.
OBEĆAVAO NA POČETKU KARIJERE
Bio je deo kadetske selekcije 2003. godine, kada je predvodio naš tim do zlata na Evrobasketu, a potom na istom takmičenju ali sa juniorima dva leta potom osvojio najsjajnije odličje. I tu mu je pripala nagrada za najkorisnijeg aktera na parketu. U dresu mlade reprezentacije pokorio je Tursku, pošto se iz Izmira 2006. vratio sa zlatom oko vrata. Isto je učinio i sledeće godine na Prvenstvu Evrope u slovenačkom gradu Gorici. U A timu Srbije debitovao je na Evropskom prvenstvu pre 18 godina, takmičenju koje je organizovala Španija.
Kada je reč o njegovim klubovima, najviše uspeha doživeo je u dresu matičnog FMP. Predvodio je tim iz Železnika, imajući uz sebe sjajne asove potput Miloša Teodosića i Nemanje Aleksandrova. Dres tima iz beogradskog predgrađa branio je sedam sezona, da bi 2004. podigao pehar Jadranske lige, kao i Kup „Radovoja Koraća“ tri godine kasnije.
Usledila je potom pozajmica Borcu iz Čačka. Dominirao je u domaćem šampionatu i sa nepunih 20 godina osvojio MVP priznanje, ali se kasnije „izgubio“ lutajući po raznim evropskim i klubovima sa Blistog istoka, što nije opravdalo njegov ogroman i raskošan potencijal.
Međutim, problemi u privatnom životu počeli su po završetku profesionalne karijere. Često je upadao u depresiju i imao psihičke probleme, što je kulminiralo različitim incidentima koje je pravio. Javnost ga se, ipak, seća po lepom što je prikazivao na parketu. Preminuo je u 39. godini.
ANDRIJA DELIBAŠIĆ (44, fudbaler)
Bivši napadač Partizana i veliki ljubimac grobara izgubio je dugu bitku sa tumorom 19. marta u Podgorici
Ostao je upamćen kao vrsni golgeter crno-belih, sa kojima je osvajao uzastopne šampionske titule 2002. i 2003. godine, dok je sa klubom iz Humske ostvario ulazak u Ligu šampiona. Bilo je to u sezoni 2003/04. kada je Andrija briljirao tokom takmičenja u grupi, savladavši golmane Olimpika iz Marselja i slavnog Porta, koji je te sezone postao prvak Evrope.
Dres „parnog valjka“ nosio je pet sezona, a onda je 2004. pojačao špansku Majorku. Za tim Partizana odigrao je jubilarnih 100 mečeva, dok je mreže rivala tresao 48 puta. Klub sa Baleara mu nije davao pravu šansu, tokom četvorogodišnjeg boravka u Španiji, često je slat na pozajmice u Portugal. Tamo je igrao za Benfiku, Bragu i Beira Maru, dok se dokazivao i u grčkom AEK-u, i Real Sosijedadu. Što se tiče Pirineja, u Španiji je još branio boje Rajo Valjekana, Erkulesa, na Tajlandu je bio deo Ratčaburija, dok je karijeru završio matičnoj Sutjesci i svom Nikšiću.
Kao reprezentativac Crne Gore odigrao je 20 mečeva i dao šest pogodaka.
MLADEN ŽIŽOVIĆ (44, fudbalski trener)
Još jedna tragičan detalj sa fudbalske scene, dogodio se u Superligi Srbije. Mladi stručnjak Mladen Žižović, koji je tek trebalo da izgradi trenersku karijeru na srpskoj sceni, zaustavljen je na početku iste. Srce nije izdržalo tokom utakmice njegovog Radničkog 1923 i Mladosti u Lučanima, kada se samo srušio pored terena.
Susret je momentalno bio prekinut. Odmah su intervenisale lekarske ekipe, koje su se našle na licu mesta, ali spasa za stratega rođenog 27. decembra 1980. u Rogatici nije bilo. Tog 4. novembra izgubio je najvažniji meč u životu, ostavivši iza sebe suprugu i troje dece. Igrači su plakali na terenu, a kasnije i cela fudbalska Srbija. Telegrami saučešća stizali su sa svih strana, a njegovi Kragujevčani su do kraja sezone u znak žalosti igrali u crnim dresovima.
Mladen Žižović je došao na „Čika Daču“ kao nasledik Feđe Dudića, ali sudbina mu nije dala da pokaže kvalitete, koje je potvrdio radeći u Radniku, Zrinjskom, Slobodi, Al Kolodu i Škupiju.
Budući da je Mladen iz kopački uplovio u trenerske vode, treba reći da je kao igrač branio boje matične Mladosti (Rotagica), Rudar Ugljevika, Radnika iz Bijeljine i Zrinjskog koje je kasnije trenirao, Tirane i banjalučkog Borca, dok je u dresu fudbalske reprezentacije BiH nastupio četiri puta.
ĐORĐE ANDRIJAŠEVIĆ (košarka, 95)
KK Crvena zvezda ostala je 7. avgusta siromašnija za još jednu legendu. Preminuo je legendarni as tima sa Malog Kalemegdana, osvajač šampionskog pehara, nekadašnji trener i igrač.
Preminuo je 06.avgusta u 95.godini, a iza sebe je ostavio suprugu, troje dece, šestoro unučadi i četvoro praunučadi.
Ostao je upamćen kao član prve zlatne Zvezdine generacije, dok je na trenerskoj klupi Zvezdi podario prvi kup Jugoslavije u klupskoj istoriji 1971.godine
Rođen je 05.05.1931. u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Košarku je zavoleo i počeo da je igra kao i mnogi u tom vremenu, u mlađim karegorijama pod nadzorom Milana Muse Bjegojevića.
Sa juniorima Crvene zvezde osvaja prvenstvo 1949. godine, kao jedan od najboljih igrača. Naredne 1950. ušao je u prvi tim i debitovao 06.maja iste godine u Zrenjaninu protiv Proletera samo dan pošto je napunio 19 godina. Igrao je mestu beka, krasila ga je velika posvećenost košarci, odlična odbrana i veoma precizan šut sa distance.
U peridu 1950-1960 bio je jedan od najboljih košarkaša u Jugoslaviji, nakon Nebojše Popovića, Aleksandra Geca, Srđe Kalembera, i Dragana Godžića postao je peti kapiten Zvezde. Igrajući za Beograđane, uporedo je studirao i završio Ekonomski fakulet u srpskoj prestonici. Posle jubilarne 10. titule crveno-belih, a šeste Andrijaševića, Đorđe je otišao dve godine u Italiju i nastavio da igra košarku, ali i školovanje, jer je upisao i završio doktorat.
Andrijašević se posle godine vratio u Zvezdu i doprineo da opstane u Prvoj ligi 1960. Svoju poslednju utakmicu u crveno-belom dresu odigrao je 26. avgusta 1961, u Večitom derbiju protiv Partizana. Iako je Zvezda bila poražena (78:83), Đorđe je bio jedan od najboljih na parketu, postigavši 14 poena u poslednjem meču.
ZVEZDI DONEO PRVI KUP U ISTORIJI
U dresu Zvezde odigrao je 111 utakmica i postigao 696 poena. Nastupao je i za reprezentaciju Jugoslavije 47 puta. Bio je kao igrač i na Svetskom prvenstvu 1954. godine, kao i na evropskim prvenstvima 1953 i 1955 godine. Posle Zvezde otisnuo se u Francusku i uplovio u trenerske vode, tamo je i osvojio dva nacionalna kupa 1969. i 1970.
Vratio se 1970. u Zvezdu i preuzeo trenersku dužnost umesto Milana Muse Bjegojevića i u sezoni 1970/71. osvojio prvi Kup Jugoslavije u Ljubljani u klupskoj istoriji. Debitovao je na klupi 13. oktobra iste godine na kup utakmici u Valjevu protiv domaćeg Metalca, kada su crveno beli slavili 79:53. Poslednji put kao trener, Zvezdu je vodio na kraju te sezone u finalu kupa Jugoslavije u Ljubljani protiv Olimpije gde su Beograđani ostvarili epsku pobedu 82:70 i osvojili svoj prvi kup u istoriji kluba!
Đorđe Andrijašević je na Crvenu zvezdu vodio 27 mečeva, upisao 20 pobeda i sedam poraza. Posle toga se 1971. vratio u Francusku i sedeo na klupi Kaena dva puta, dok je trenirao i Olimpik Antib.
NENAD MILINKOVIĆ BAĆA (52, atletičar)
Srpska „kraljica sportova“ ostala je 4. juna bez popularnog „Baće“. Legende atletike, rodom iz Smederevske Palanke, a koliko je bio vezan za ovaj sport govori podatak da je i preminuo na atletskoj stazi u 52. godini.
Nenad Milinković je važio za jednog od najstarijih aktivnih atletičara u celoj državi. Karijeru atletičara počeo je u svom gradu, gde je i izdahnuo, pod ruku sa pokojnim bratom Nebojšom. Kao član AK Goša, takmičio se u bacanju koplja, dok je sa Crvenom zvezdom bio klupski prvak Evrope.
Bio je zaposlen kao trener u AK Jasenica i AK Elit, dok je obavljao i ulogu atletskog sudije na najvećim međunarodnim događajima, mitinzima i prvenstvima.
NIKOLA PILIĆ (teniski trener, 87)
„Teniski otac“ rekordera „belog sporta“, Novaka Đokovića, preselio se na „onaj svet“ u 87. godini. Tužna informacija tog 23. septembra stigla je iz Rijeke, gde su lekari potvrdili smrt proslavljenog teniskog maga i jedinstvenog u istoriji Dejvis kupa.
Naime, samo je hrvatski stručnjak uspeo da sa tri različite reprezentacije (Nemačka, Hrvatska, Srbija) osvoji popularnu „Salataru“, a ogroman uticaj imao je i na velike promene koje je kasnije uveo ATP na turnirima širom sveta.
Nole je pod njegovim vođstvom, na Pilićevoj akademiji u Nemačkoj, krenuo putem ka najboljem u istoriji „belog sporta“, pa srpski as to nikad nije krio. Čak i kada se saznalo za smrt hrvatskog trenera, Đoković je se od njega oprostio rečima „Zbogom, Šjor Niko, moj teniski oče“.
Tokom igračke karijere, Nikola je bio fenomenalan teniser. Stigao je do šeste pozicije na rang listi, što mu je bio plasman karijere, dok je u vitrinama imao devet titula, kao i pehar US opena 1970.
NIKOLA PJETRANĐELI (teniski trener, 92)
Još jedna teniska legenda izgubila je život u godini na izmaku. Reč je o slavnom Nikoli Pjetranđeliju, po mnogima, jednim od najuspešnijih igrača „belog sporta“ svih vremena!
Ostao je upamćen kao prvi Italijan koji je osvojio Masters u Rimu, bilo je to 1954. godine, dok se kasnije okitio titulama i na Rolan Garosu 1959. i 1960. Kao igrač, u Dejvis kupu je za „Azure“ nastupao od 1954. do 1972. godine, upisao je rekordna 164 meča i nikad dostignutih 120 trijumfa.
Po završetku aktivnog igranja, postao je selektor, a svoju državu je 1976. godine odveo do prve istorijske titule u Dejvis kupu. Uvršten je u Međunarodnu tenisku „Kuću slavnih“ 1986. godine. Rimski stadion u kompleksu Foro Italiko nazvan je po njemu 2006, na njegov 73. rođendan.
DIOGO ŽOTA i ANDRE SILVA (fudbaleri)
Zlatni dečko Liverpula i momak koji je uvek bio tu da „zameni“ kad ne ide Salahu i ostalim igračima „Redsa“ tragično je izgubio život 3. jula u saobraćajnoj nesreći. Imao je samo 28 godina.
Zajedno sa svojim dve godine starijim bratom Andreom Felipeom, sleteo je s puta tokom vožnje u blizini opštine Palasiois se Sanabrija, velika zvezda aktuelnog šampiona Premijer lige zavrila je ceo Enfild u crno. Njihov auto sleteo je sa puta i izgoreo, dok su nesrećni Diogo i Andre Felipe podlegli povredama u bolnici.
Diogova smrt je usledila samo 14 dana posle venčanja sa dugogodišnjom izabranicom Rute Kardozom, sa kojom ima ćerku i dvojicu sinova.
Žota je postao član Liverpula 2020. godine i u kratkom periodu upisao 182 meča postigavši 65 gola. U vitrine je stavio po jedan FA i EFL Kup, kao i Premijer ligu. Njegov dres sa brojem 20 engleski velikan je povukao iz upotrebe.
Tokom karijere igrao je za Vulverhempton, Porto, Atletiko Madrid, Pakoš de Fereiru i Gondomar, a sa nacionalnom timom Portugala osvojio je Ligu nacija i upisao 49 utakmica, uz 14 postignutih pogodaka. Andre Felipe je svoju karijeru proveo u Penafilu i Gondomaru.
ĐORĐE ANDRIJAŠEVIĆ (košarkaš, 95)
LENI VILKINS (košarkaš 88)
NBA je 10. novembra ostala bez jedne od najvećih legendi najjače lige na svetu. Najpre kao igrača, a potom i kao trenera, jer je u 88. godini umro Leni Vilkins. Detalji smrti nisu saopšteni.
Rođen 28. oktobra 1937. u Bruklinu, zavoleo je košarku na njujorškim uličnim igralištima, dok je u profesionalne vode uplovio posle boravka na koledžu Providens, gde je izabran kao šesti pik NBA drafta 1960. godine. Iza sebe je ostavio suprugu Merilin, decu Lišu, Rendija i Džejmi, kao i sedmoro unučadi.
Proslavljeni trener pravog i jedinog „Drim tima“ iz 1992. godine postavio je mnoge standarde u magičnoj igri pod obručima, koji će teško u skorije vreme biti nadmašeni.
Za vreme trenerske karijere sedeo je na klupi u neverovatnih 2.487 NBA mečeva, po čemu još uvek drži ligaški rekord. Istoriju je ispisao kao prvi šef struke sa preko 1.000 trijumfa. Kao selektor, predvodio je SAD do zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996, dok je četiri godine ranije bio pomoćnik u već pomenutom „Drim timu“ koji je pokorio Barselonu sa svim pobedama.
POSTAVIO REKORD SVIH VREMENA
Tokom aktivnog igranja čak 15 sezona, igrao je u Sent Luis Hoksima, Sijetl, Klivlendu i Portlandu. Bio je u devet navrata učesnik Ol-star mečeva i dva puta proglašavan za najboljeg asistenta ligaškog dela takmičenja u NBA. Partijama u sezoni 1968/69, debitantskoj kao član ugašenih Supersoniksa (nasledila ih Oklahoma), prosečno je imao 22,4 poena, 8,2 asistencije i 6,2 skoka.
Ljubitelji NBA lige su ga upamtili po rečenici:
„Vođe ne viču i ne deru se.“
Na trenerskoj klupi doneo je šampionski pehar svom Sjetl Supersoniksu 1079. godine u NBA, pa je za života postao legenda ove franšize i celog grada. Osim njih, tokom 20 godina trenerskog staža, predvodio je Atlanta Hokse, Klivlend Kavalirse, Toronto Reptorse i Njujork Nikse. Za najboljeg trenera godine proglašen je 1994. dok se povukao 11 godina kasnije sa bilansom od 1.332 trijumfa, tadašnjim rekordom najjače lige na svetu.
Kako bi mu se grad zahvalio, statua Lenija Vilkinsa nalazi se ispred arene „Klajmat pledž“ u Sijetlu. Važio je za humanitarnog čoveka, pošto je njegova fondacija decenijama pomagala dečju kliniku Odesa Braun.
DŽORDŽ FORMEN (bokser, 76)
Olimpijski šampion iz 1976. godine na Igrama u Montrealu, preminuo je 21.marta, a proslavio se trijumfom na najvećem planetarnom takmičenju.
U zbirci njegovih najvećh pobeda izdvaja se ona protiv legendarnog Džoa Frejzera tri godine ranije, kada je i osvojio prvu titutu svetskog šampiona.
Ostao je upamćen i u legendarnom meču protiv daleko slavnijeg Muhameda Alija, ali uprkos porazu u tom okršaju u Zairu, demonstrirao je fenomenalnu izdržiljivost, na duelu pod nazivom „Rumble in the Jungle“ u tadašnjem Zairu. Usledila je pauza, a njegov povratak u „magični četvorougao“ desio se 1994. kada je imao već 45 godina! To mu nije smetalo da opet postane prvak sveta, pa je na taj način ispisao istoriju kao najstariji šampion u teškoj kategoriji. Važio je za uspešnog preduzetnika i javnu ličnost.
Hypetv.rs/B.S./
GLEDAJTE NAS!
Čitajte Hypetv.rs portal, najbrži portal u Srbiji i regionu sa najvećim rastućim rezultatima i ekskluzivnim vestima. Zapratite nas i na Instagramu, Facebook, Threads!
ZLATNI JUBILEJ VESNE ZMIJANAC
foto: Promo
Muzička diva Vesna Zmijanac sprema spektakl za pamćenje u Beogradskoj Areni. U saradnji sa prestižnom Hype produkcijom, legendarna pevačica nastupiće 14. maja 2026. godine. Sa početkom u 20.30 časova. KARTE MOŽETE KUPITI OVDE.
Ovaj koncert biće svečana proslava njene bogate karijere koja traje više od četiri decenije. A Hype produkcija planira produkcijski nivo koji nadmašuje sve što je dosad rađeno.
Najsavremenija scenografija, impresivni vizuelni efekti, orkestar pod dirigentskom palicom vrhunskih muzičara i iznenađenja koja se kriju za specijalnu noć. Samo su delić onoga što publiku očekuje.
Zabeležite datum – 14. maj 2026. Beogradska arena. KARTE MOŽETE KUPITI OVDE.
