Medijska pismenost je stanovište na kojem se temelje naše korišćenje medija i tumačenje smisla poruka koje nam se upućuju. To stanovište stvaramo na osonovu raspoloživog znanja. Za sticanje medijske pismenosti neophodan je lični pristup. On obezbeđuje realističniju strategiju ostvarivanja medijske pismenosti. Sve informacije koje nalazimo u medijima, pomažu nam da unapredimo svoj život. Pomislimo na zadovoljstva koje nam masovni mediji pružaju kroz muzikiu, filmove, televizijske emisije. Svi masovni mediji ne zaslužuju povremenu kritiku, koji imaju dobar ili loš uticaj.
Medijska pismenost je skup gledišta koje u korišćenju medija aktivno primenjujemo da bismo protumačili značenje poruka koje primamo. Ta definicija je usmerena na koncept medijske pismenosti koji polazi od medija kao pozitivnih izvora informacija i zabave, a za njih treba usvojiti ili osvestiti mnoga različita znanja i veštine. Razvijenija društva ne prepuštaju pojedincima da se samostalno brinu i nesistemski snalaze u sticanju tih znanja, nego podstiču različite društvene strategije medijskog opismenjavanja, sledeći pozitivne međunarodne primere i preporuke.
Centralna tema medijske pismenosti jeste ovladavanje kritičkim i kreativnim veštinama, odnosno znanjima koja pomažu da se povežu složene ideje, da se stalno postavljaju pitanja, prepoznaju pravi odgovori, identifikuju zablude što je u temeljima intelektualnih sloboda. Medijska pismenost je procesno orijentirana pedagogija, koja ne nudi novu temu za učenje, nego novi način učenja i još važnije kao naučiti. Medijska pismenst može biti definisana kao sposobnost interpretacije i stvaranje vlastitih značenja iz stotina i više verbalnih i vizuelnih simbola koje svakodnevnim životom primamo putem televizije, radija, interneta, štampe i reklamnih sardžaja. Medijsko opismenjavanje nije samo skup znanja; pre je veština, način razmišljanja.
Medijske pismenost ne sastoji se u pamćenju činjenica i statističkim podacima o medijima, njega u sposobnosti postavljanju ključnih pitanja o onome što se vidi, čita ili sluša. Suština medijske pismenosti je u načinu istraživanja.
Medijska pismenost razvija različite veštine: tehničke (sposobnost pristupa medijima), kritičke (razumevanje medijskih sadržaja, sposobnost njihova tumačenja i kritičkog vrednovanja) te praktične (sposobnost stvaranja medijskih poruka). One omogućavaju da mediji budu shvaćeni i na dobar način, bez stereotipa, prihvaćeni u društvu koje ih pažljivo i kritički posmatra.Predmet proučavanja medijske pismenosti su potencijalno štetni medijski sadržaji (nasilje, reklame, stereotipi ili pornografija), uticaji medija i štetnih sadržaja, regulacija i samoregulacija (konvencije, nacionalni zakoni i etički kodeksi novinara i oglašivača), te nove tehnologije i njihova društvena uloga. To obuhvata industrijalizaciju informacija, zabave i kulture, interaktivnu komunikaciju, nove medijske žanrove poput bloga itd.
Nije realno očekivati da će se obazrivim korišćenjem medija mnogo postići u pogledu zaštite od štetnih posledica njihovog dejstva. Gotovo sve medijske poruke primamo automatski, te obraćamo pažnju na samo jedan posto njih. Nemoguće je svim porukama posvetiti pažnju – jednostavno ih je previse. Glavno stanovište jeste da, ako se bude drugačijije posmatralo, u okviru tog jednog procenta, medijske poruke koje primamo, naučičemo da oponašamo iste. Promene koje uočimo uspećemo da na drugačiji način obradimo te poruke, kada u našoj svesti automastski upravljamo. Da sve sve to postigne potrebna su nam 3 uporišta medijiske pismosti.
Tri uporišta medijske pismenosti:
Postoje tri glavna uporišta medijske pismenosti. To su naš lični položaj, raspoloživo znanje i veštine. Ona su neophodna za stvaranje šireg stanovništa u pogledu medija. Vaš lični odnosi se na našu energiju i planove. Raspoloživo znanje su sirovine koje koristrimo. Veštine su naša pomagala.
Lični položaj
Naš lični položaj čine ciljevi i želje. Ciljevi upracvljaju izvršenjem zadataka na obradi informacija I dređenju šta će biti propušteno a šta ne. Što su odrđeniji, to je upravljanje odabranim informacijama bolje. Što su naše želje za dobijanjem informacija jače, to ćemo više napora uložiti u ostvarivanje ciljeva. Ali, ako je naš položaj slab, nećemo biti uspešni u ostvarivanju kontrole nad medijima. To omogućava da uspostavimo čvršću kontrolu nad načinom na koje ih koristimo i na koji način ih obrađujemo.
Što smo više svesniji svog položaja i što svestranije pristupamo njegovom stvaranju, time ostvarujemo veću kontrolu nad tim procesom. Što svom položaju više poklanjamo pažnju naša kontrola nad dobiijanjem informacija je sve veća I veća. Sto veći značaj pridajemo svom položaju, tako ćemo ostvariti veći nivo medijske pismenosti. Ali neko ko je medijski pismen, to ne podrazumeva da je u potpunosti iskoristio sve mogućnosti svog položaja. To je prosto nemoguće jer niko od nas nema taj visok nivo koncentracije. Medijska pismoenost je process, ali ne proizvod. Ostvsriti viši nivo medijske pismoenosti, znači u većoj meri iskoristiti svoj lični položaj što znači da manje vremena trošimo na korišćenje medija bez koncentracije i pažnje.
Lični položaj može da deluje svesno i nesvesno. Pri njegovom svesnom delovanju, svesni smo čime raspolažemo I dnošenjem odluka ostvarujemo ono što želimo. U suprotnom pri nesvesnom donošenju odluka tu je malo manje svesti i sama kontrola. Ali u oba slučaja, u svesnom i nesvesnom bitno je znanje. Sam lični položaj kao veština medijske pismenosti deluje nesvesno kada je naša svest u stanju automatizma, i tada ne možemo donositi bilo kakve odluke.
Raspoloživo znanje
Raspoloživo znanje čine gupe organizovanih informacija u nečijoj ili ti našoj svesti. Raspoložio znanje nije jednostavna gomila nekih činjenica, već to podrazumeva I smatra se da je to brižljivo uklapanje pojedačnih informacija.
Za to je potrebno posjedovati vještine koje se koriste za pretragu gomilu podataka da bi se pronašli oni koji su nama potrebni, a ostatak odbacili. Kada se odaberu potrebni podaci, uobličavaju se u informacije koje se postavljaju na odovarajuća mjesta u strukturi znanja. Što je znanje kojim se raspolaže veće tada je veće i razumijevanje velikog broja poruka. Medijska pismenost zahtijeva solidno znanje iz pet oblasti: uticaja medija, sadržaja medija, medijske industrije, stvarnog svijeta i sopstvene ličnosti. Dok pričamo o raspoloživom znanju, trebamo razlikovati informacije od znanja, tako da trebamo definisati nekoliko izraza u vezi sa informacijama kojima raspolažemo: poruka, činjenička informacija i društvena informacija.
Veštine
Veštine su pomoćna sredstva i stiču se kroz praksu. Kad je reč o medijskoj pismenosti, najznačajnije veštine su analiza, procena, grupisanje, indukcija, dedukcija, sinteza i apstrakcija. Sedam veština medijske pismenosti:
1. Analiza: razlaganje misaone poruke u smisaone celine
2. Evaluacija: procena vrdnosti jednog elementa; vrši se poređenjem elementa poruke sa odrđenim standardima
3. Grupisanje: odrđeivanje koji su elementi u određenom pogledu međusobno slični; odrđivanje u čemu se jedna grupa elementa razlikuje od drugih grupa
4. Indukcija: ustanovljavanje obrasca u okviru male grupe elemenata, ali i potom ide širenje tog obrasca na sve elemente
5. Dedukcija: korišćenje opsštih načela za tumačenje pojedinih elemenata
6. Sinteza: povezivanje elemenata u novu strukturu
7. Apstrakcija: davanje kratkog, jasnog i preciznog opisa koji izražava suštinu poruke u manje reči od same poruke.
