Tajnu da ga je slagao je krio do pred kraj života, ali se na kraju ispostavilo da je njegova odluka bila dobra.
Sigurno ste, gledajući stare domaće serije, zapazili Slavka Simića, starijeg brata Nikole. Za razliku od mlađeg brata, Slavko se ipak držao po strani i nije imao velike uspehe u svojoj biografiji, ali smo ipak voleli da ga vidimo, uglavnom u tumačenju toplih i dragih ljudi punih razumevanja.
Nikolu Simića je u svet glume uveo baš njegov deset godina stariji brat Slavko.
– U nižim razredima gimnazije sam lepo slikao, pa sam, u vreme kad je moj brat Slavko bio glumac i profesor glume u Novom Sadu, u istom gradu polagao prijemni ispit za srednju umetničku školu. Ali, on mi je javio da prijemni nisam položio, pa sam završio Akademiju za glumu. Međutim, pre deset godina sam saznao pravu istinu. Slavko mi je pred kraj života, ničim izazvan, preneo pozdrav neke žene koja žali što nisam pošao u umetničku školu, kad sam već „položio prijemni ispit“… Ništa nisam pitao Slavka, a sve sam razumeo. On je u vreme boravka u Novom Sadu živeo sam. Ja bih mu tu bio samo smetnja. Zato mi je, nesvesno, javio da nisam položio prijemni i tako me iz slikarstva uveo u glumu – rekao je jednom prilikom Nikola.
Slavko je debitovao na filmu 1947. godine i to u delu „Živjeće ovaj narod“, dok je 1953. godine na sceni novosadskog SNP-a, kada je njegov umetnički potencijal prepoznao Velibor Gligorić, tadašnji upravnik JDP-a koji je voleo da kaže da je Simić njegov izum. Pamtimo ga po ulogama u Višnji na Tašmajdanu, Više od igre, Levaci.
Voleo je, pored glume, i da piše, te je objavio i svoje razgovore sa Ivom Andrićem. Nekadašnji predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije dobio je Vukovu nagradu u isto vreme kad je i njegov rođeni mlađi brat Nikola Simić dobio Ćurana za komediju.
Jedna od poslednjih uloga odigrao je u prvoj sezoni serije „Otvorena vrata“, u kojoj se našao u ulozi pijaniste. Preminuo je 20. novembra 2007. godine nakon borbe sa opakom bolešću, u 83. godini.
