Mehdi je prilično razočarano tada ispričao svetu o svojoj sudbini – nakon što je sa 15 godina stigao u Australiju kao izbeglica iz Irana zatvorili su ga u hotel dok se ne razreši njegov status, i od tada je prošlo devet godina da niko nije ni pitao kako mu je, njemu i svim ostalim migrantima zaključanim, kako kaže, u kavezu. Da najbolji teniser sveta nije bio jedna od žrtvi, u najmanju ruku rečeno čudne imigrantske politike Australije, niko osim nekolicine boraca za ljudska prava ne bi ni znao šta se dešava u sred Melburna.
A isto je kao i da sada ne znaju, kaže mi Mehdi. Novinari su zvali da pitaju kako je Novaku, šta jede, pije, da li ga tretiraju loše. Buka i frka su trajale desetak dana i svi su se okrenuli svojim životima ne misleće više šta se dešava iza gvozdenih vrata tog hotela.
Čuli smo se najpre preko Tvitera. Kaže, hoće da razgovara sa mnom, ako možemo preko WhatsApp, tako mu je najlakše. Dogovaramo se za vreme poziva i posle toga vodimo čudan i mučan razgovor. Ja imam spremna pitanja, ali sva padaju u vodu kad čujem njegov glas. Da moram da ga opišem u dve reči to bi bilo – tužno i bez iskrene nade. Ne znam kako ja zvučim njemu jer se u meni smenjuju neverica, očaj, bes i neki osećaj krivice, kao da sam nekako i ja kriva što je taj momak kog i ne poznajem zatvoren negde preko pola sveta.
Kaže mi da je došao u Australiju brodom jula 2013. Prvo je bio zadržan na ostrvu Nuru u Pacifiku gde na stotine onih koji traže azil najpre završe. Odmah su ga zatvorili i od tada nije pušten, samo je prebačen u hotel Park a kako tvrdi, njegov status osbe koja traži azil zvanično je priznat 2014.
– Niko ti ovde ne kaže zašto si zatvoren tačno, šta si skrivio, niko ne kaže do kada ćeš biti zatvoren. Isto je sa drugim ljudima zatvorenim sa mnom.
Kako je tačno stigao u Australiju ne sme da kaže. Ne otkriva ni šta ga je konkretno nateralo da je sa 15 godina morao da pobegne iz svoje zemlje.
– Ne pitajte mi ni za moju porodicu. Postoje brojna pravila šta smem da iznesem javno a šta ne, ali i zbog njihove i moje sigurnosti… Rećiću samo da mogu da se čujem sa najmilijima. Zašto baš Australija? Pa, imao sam 15 godina, jasno je da nisam došao sam dovde… Bilo je tu i drugih ljudi umešanih u moj put, toliko usput promenjenih uslova i razloga. Ako me pitate da li sada žalim što sam završio upravo ovde, da, žalim i te kako. Žalim što sam izgubio život i mladost zatvoren ovde kao životinja, bez ikakvih prava.
Pričamo o tome kako preživljava, i loše uslove i činjenicu da je zatvoren tolike godine, neznajući da li će i kada izaći.
– Čovek se na kraju na sve navikne. Eto kako izdržavam. Nekad izgubim nadu, pa se opet podignem i krenem dalje. Jer ako je izgubim to je to, više nema života. Znate, nemoćni smo, to je najgore. Nemoćni smo ispred boga ovde u Australiji, a to je ministar. On odlučuje o svemu, a on ne radi ništa, niti planira da išta uradi povodom naših sudbina.
Kaže da ima advokata, ali da to jednostavno nije dovoljno, pogotovo što nema najskuplju odbranu jer nema ni novca. Ponekad dobijaju pomoć od aktivista za ljudska prava ili Ujedinjenih Nacija, ali ni oni ne mogu da pomognu previše i dodaje da ljude u Australiji njihova sudbina ne interesuje dovoljno.
– Bolje je u zatvoru nego ovde, zato što tamo imate presudu, znate zašto ste zatvoreni, znate datum kada izlazite, imate čemu da se nadate. U zatvoru bar postoji neka struktura vašeg dana, nešto što radite, zna se red, čak i tamo imate neku svrhu. U ovom hotelu to ne postoji, mi nemamo nikakvu rutinu, prepušteni smo sami sebi. Hrana i uslovi generalno nisu dobri, ali kvalitet života u tom pogledu nije probelm, problem je što smo zatvoreni bez objašnjenja i prava da se ičemu nadamo. Imam jedan prozor u sobi i to je sve što vidim od sveta – kaže Mehdi i dodaje da je u hotelu gde je on u Melburnu ima još oko 40 migranata, u Brzbejnu je na isti način zatvoreno od 10 do 15 ljudi, a u ostatku Australije možda oko 400 migranata.
Pričamo i o Novaku. U vreme dok je on bio tu pritvoren svakodnevno je bilo protesta i gomile novinara ispred hotela. Ali, čim je Novak otišao, otišli su i oni, i nestalo je i interesovanje za zatvorene migrante. Postali su bajata vest…
– Voleo bih da Novak istupi, optimističan sam po tom pitanju. Verujem da bi značilo da on progovori o onome što je video ovde jer bi njegov glas sigurno skrenuo pažnju sveta na nas, podigao saosećanje kod ljudi zbog onoš što preživljavamo. Možda bi se tako stvorio i veći pritisak na australijske vlasti, ali iskreno ne verujem da bi se išta promenilo značajno u smislu da bi nas pustili ili ubrzali pojavljivanje pred sudom. Ljudi dolaze i protestuju, nevezano za sve ovo oko Novaka, ali ih bude malo, nedovoljno da se išta promeni – kaže Mehdi i dodaje:
– Očajan sam što smo bili priča za medija 10 dana i opet su nas zaboravili. Naporno mi je i da pričam iznova i iznova moju priču ili o tome kako je bilo teško Novaku dok je bio ovde zatvoren, ali znam da je to jedini način da ljudi shvate kroz šta prolazimo. Samo tako mogu da se borim. Ne znam da li će me ikada pustiti. Ne znam ni da li bi mi dozvolili da idem dalje ili bi me vratili u Iran. Ako se i vratim kući, ne znam šta će mi se desiti i sva te nesigurnost me ubija. Ubija moje mentalno zdravlje i nisam jedini, ovde ljudi umiru dižući ruku na sebe – priča mi ovaj momak kom na kraju ne znam ni šta da kažem.
Izdrži?
Nemoj da gubiš nadu?
Ne mogu to ni da izgovorim jer ni sama ne verujem da će pravda u neko skorije vreme biti zadovoljena, ali mogu da se nadam, kao i on da će se njegova sudbina promeniti, da mu bar ostane nešto od mladosti. Samo to sam mogla i da mu kažem.
IZVOR: NOIZZ.RS/HYPETV.RS
