“TE GODINE SAM IZGUBILA PRVOG SINA, A ONDA SE DESILO NEŠTO GORE” Stravična ispovest Vesne Zmijanac koja tera suze na oči, ove detalje niko nije znao!
Stravična ispovest Vesne Zmijanac
Vesna Zmijanac je jednom prilikom iskreno govorila o najtežim gubicima u svom životu.
Vesna, koja je ponosna baka dve unuke i majka uspešne pevačice Nikolije Jovanović, udata za Relju Popovića, otvoreno je pisala o svojoj bolnoj prošlosti u autobiografiji “Kad zamirišu jorgovani”.
Stravična ispovest Vesne Zmijanac
U knjizi je podelila priču o gubitku bebe u sedmom mesecu trudnoće.
-Druga polovina osamdesetih, vreme moje najveće slave. Pokrenuo se taj ogromni i moćni mehanizam, počelo je da se događa ono što nikada do tada nije zabeleženo u narodnoj muzici. I dok se meni, u meni i oko mene događalo to o čemu govorim, i u čemu sam se kako-tako snalazila – životne niti, tkane voljom Gospoda, upredale su i jedno drugo, veličanstveno u svojoj posebnosti povesmo, uz koga je trebalo da konačno i ja uzrim, uzrim kao žena, kao majka. No, te niti, verovatno i mojom krivicom i zbog mog načina života, nisu izdržale.
Prvo dete sam izgubila 1986.
-Bilo mi je, naime, suđeno da u vreme moje najveće slave spoznam i najveće duhovne muke, da veliku radost zbog velikog uspeha potisnem i isto tolikom (još i većom, zapravo!) žalošću, da kroz lako podnošljivu, malu i kratkotrajnu fizičku patnju tela spoznam i onaj ogromni, jedva izdrživi i večno prisutan bol, bol koji gubitak deteta ostavlja u roditelju – opisala je Vesna svoju veliku bol.
– Naše prvo dete, sina, Vlada Jovanović i ja izgubili smo 1986. godine, kada sam bila u sedmom mesecu trudnoće. Spontani pobačaj se dogodio u pauzi koncerta u Mladenovcu. I ne zamerite mi što tu scenu (porođaja koji je iznenada i prevremeno otpočeo i faktički se događao u garderobi iza bine hale u Mladenovcu, a trajao je i u toku puta do Beograda, pa i nekoliko minuta u bolnici) ne mogu da opišem čak ni danas, kada je prilično vremena proteklo. Jer, to je jedan od onih bolova koji još uvek boli, praznina koja još uvek zjapi istom tamom, i kad god se toga setim (a sećam se vrlo često), uvek mi se utroba zgrči, uvek mi se zguti u grlu i uvek sebe kaznim pitanjem (na koje još od onda slutim odgovor) – da li sam i koliko sam ja (načinom svog života, pre svaga) kriva za to što se dogodilo?
– U prvih nekoliko nedelja nakon toga, dok je bol zbog gubitka bio još svež, želela sam da i ja nestanem, da me nema. Krivila sam sebe, ne tražeći nijednu olakšavajuću okolnost, i pri tom sam samoj sebi smišljala takve patnje i muke kao kaznu, da sam, možda, u jednom trenutku i prešla onu granicu koja razdvaja svesno sagledavanje činjenica od umišljenih, pomalo i bolesnih, u svakom slučaju pogrešnih (i grešnih!) zaključaka.
“Nisam ni slutila da me čeka nešto gore i teže”
– No, život je tekao dalje. Posao je tražio svoje. Ponovo su zakazivana gostovanja otkazana zbog moje nesrećom prekinute trudnoće, a ja sam se svemu tome predala sa još većim žarom, u još bržem (gotovo besomučnom) tempu – želeći, valjda, da bežanjem u rad, u naprezanja i umor, zaboravim i tu neizlečivu ranu na duši (ona telesna, naravno, nije ni vredna pomena). Nisam ni slutila da me, na nesreću, isto to – i još teže i gore jer je ponovljeno i u vrlo kratkom vremenskom razmaku – čeka već nepunu godinu kasnije.
Gubitak deteta
Vladino i moje drugo nesuđeno dete, takođe sin, i takođe u sedmom mesecu trudnoće, izgubila sam pod približno istim okolnostima 1987. godine.
– Pitala sam se i onda, i još uvek se ponekad zapitam – čime sam zaslužila da mi se dogodi to što mi se dogodilo? Zbrajala sam (i još uvek ih zbrajam) sve moje greške i grehove. Sva moja voljna i nevoljna nepočinstva, sve moje besove i posebno izražene mane, sve one ružne pomisli koje sam o nekome ili nečemu imala, sve ono ne baš pohvalno što sam i sebi i drugima učinila. Sve ono lepo i dobro što nisam ni sebi ni drugima učinila (a mogla sam ili sam morala). Sve one trenutke u kojima sam nekoga (pa makar i nehotice) ovim ili onim. Što sam rekla ili uradila, povredila – i tražila u svemu tome korene i razloge takve i tolike kazne koja mi je dosuđena.
“Dovoljno sam sve platila svojom patnjom”
– I, nakupilo se toga, nije da nije. Već sam prilično dugo i burno, nestašno živela, pa bi se štošta tu moglo pronaći što i nije baš nešto čime se valja dičiti. Život mi je, takav kakav mi je bio – dao šanse (takve kakve mi je dao), i ja sam ih iskoristila tako kako sam umela. Mnogo šta sam mogla (a mnogo šta i nisam!), možda, drugačije da uradim. No, svejedno – mislim da sam dovoljno platila. Da sam svojom patnjom odgovorila na sva ona nekadašnja pitanja koja sam sebi postavljala, kao i na ova – koja tim povodom, pokadšto i danas sebi postavim. Dovoljno sam platila. Mislim, tačnije, da sam preskupo platila. Da sam preplatila. Mislim i ja, a i moji nerođeni sinovi – da je što se naše krvi tiče danak namiren. Da je što se naših isplakanih i neisplakanih suza tiče – sve, ali baš sve namireno.
“Bila sam nesrećna i očajna”
– Sećam se, tako sam nekako razmišljala i onda. Nesrećna i očajna jer mi se opet dogodilo to što mi se dogodilo. Ja sam u sebi (i oko sebe) tražila neki znak, neku potvrdu da je konačno – ovom drugom žrtvom – knez tame i zla utolio svoju glad i da ja, posle toga, smem da imam nadu da iz mog života, iz mene, ipak može nastati novi život. Pa valjda je, mislila sam, sada dosta. Stvarno sam platila punu cenu. Nemoguće je, hrabrila sam se. Da to sve baš mora tako. Da je tako zauvek presuđeno. I, našla sam znak, našla sam putokaz. On je, naravno, bio u meni. U mojoj snazi, u mojoj volji, u mojoj spoznaji da svaka patnja pročišćava i čeliči, a velika patnja čoveka čini dostojnim iskupljenja i isceljenja.
Hypetv.rs/E.B./Hello
SVE VESTI O “IMANJU”, NAJVEĆEM RIJALITI FORMATU NA BALKANU, ČITAJTE KLIKOM NA OVAJ LINK
Čitajte Hypetv.rs portal, najbrži portal u Srbiji i regionu sa najvećim rastućim rezultatima i ekskluzivnim vestima. Zapratite nas i na Instagramu, Facebook, Threads!
BONUS VIDEO:
Zašto žene biraju uspešne muškarce, a muškarci neuspešne žene? KAKO UKLOPITI LJUBAV I FINANSIJE?
