STEFAN JE PRIMER DA JE SVE U ŽIVOTU MOGUĆE: ŽIVOTNA PRIČA KRUŠEVAČKOG NAUČNIKA KOJA ĆE VAS OSTAVITI BEZ DAHA!

Kako je odrastanje u siromaštvu i nemaštini uticalo na mladog srpskog naučnika Stefana Unića da bude bolji čovek, kako je odlučio da krene putem nauke i inovacija, šta trenutno radi  i zašto retko daje intervju saznaćete u nastavku teksta.

Mladi inovator i strukovni mašinski inženjer iz Trstenika Stefan Unić (23) u životu je prošao kroz pravi pakao i borio se sa ozbiljnim porodičnim problemima u kojima je uvek izlazio kao pobednik.

„Kod mene inspiracija nikada ne prolazi, ona konstantno dolazi. Bilo je puno situacija kada mi se ništa nije radilo. Kada sam prolazio kroz ozbiljne porodične probleme. Oduvek sam maštao i sanjao samo mir“.

Dobro poznato ime i prezime u regionu – Stefan Unić. On je poznati inovator iz Srbije, koji je završio Akademiju strukovnih studija Šumadije sa odsekom u Trsteniku i stekao zvanje strukovnog inženjera mašinstva. Nakon samo nedelju dana od diplomiranja Stefan počinje da radi u „TRAYAL“ korporaciji u Kruševcu u Fabrici eksploziva i pirotehnike u sektoru razvoju fabrike na polju mašinskog i investicionog projekta. Inače, „TRAYAL“ korporacija je najveći gigant u Rasinskom okrugu koja u svom sklopu ima tri fabrike, od kojih je i Fabrika eksploziva i pirotehnike u kojoj radi poznati srpski naučnik. Stefan Unić retko daje intervjue i maksmimalno je posvećen poslu i obavezama. Inače, on je postao popularan po svom izumu „Personalizovani orgonit“ – Stefonit, inače njegovom prvom projektu za koji je dobio svetske i domaće nagrade i priznanja. Od titule mladog inovatora, istraživača do Oktobarske nagrade.

Stefan je skroman i prizeman mladić, a cilj mu je da promoviše nauku kod mladih. Život ga nije mazio. Kao dete je prolazio kroz mnogo porodične traume i drame kada su hteli roditelji da mu se razvedu. Sa 17 godina je dobio hipertenziju, a imao je i saobraćajnu nesreću. Odrastao je sa majkom dok mu je otac bio u ratu. Kako on kaže, najviše u životu je zahvalan svojoj majci koja ga je naučila da bude dobar čovek. Stefan dolazi iz malog mesta nadomak Trstenika kako je zadržao pozitivnost i nakon teških situacija i iskušenja i čemu ga je sve to naučilo, Unić govori za našu medijsku kuću.

Stefane, dobar dan. Kako bi ste sebe opisali?

-Stefan Unić iz Trstenika je jedno skromno i povučeno dete. Ja sebe ne bih mogao nikako da opišem, to ne umem i ne znam. Ali, u životu sam nekoliko puta video da je i važno šta drugi o vama misle.

Da se niste opredelili za ovaj poziv, šta biste bili? Koje je Vaše zanimanje iz snova?

– Ja sam strukovni inženjer mašinstva, a oduvek sam maštao i voleo da radim nešto u vezi mašinstva i želja mi se ostvarila.

Zaposlio sam se samo nedelju dana od diplomiranja u Fabrici eksploziva i pirotehnike  u „TRAYAL“ korporaciji u Kruševcu u sektoru razvoja fabrike na mašinskom i investicionom projektovanju. Mnogi su me pitali da li sam imao jaku vezu, ja kažem da jesam, a ta veza je bila indeks sa ocenom 10,00 i diploma državne škole. To je bila veza da krenem i počnem da radim u najvećem gigantu u Rasinskom okrugu.

U mnogim gostovanjima predstavljate svoj život onakvim kakvim jeste i ne prikazujete lažni sjaj. Često ste pričali o temama iz privatnog života, koje bi retko ko podelio sa tako velikim auditorijumom. Kako to da niste pali pod uticaj društvenih mreža, koje neretko prikazuju stvari onakvim kakve nisu?

-Želeo bih pre svega da vam se zahvalim na ovom pitanju. Tačno je da pričam o svom privatnom životu koji nije bio savršen. Jednostavno, ne može svako da bude i da ima nešto savršeno. Svi smo ljudi od krvi i mesa. Sav taj lažni sjaj koji glumite, kasnije dođe i izađe na videlo. Nikada nisam imao problem da pričam o privatnom životu i to podelim sa milionskim auditorijom. Znam da tu ima i mladih i da im pomažem u nekom pogledu.

Koja je najbitnija poruka koju želite da prenesete putem vaših gostovanja, intervjua…?

-Možda će zvučati kliše, ali budite svoji. Budite jedinstveni i jednostavno opušteni i svojstveni. Cilj mi je da kod mladih probudim želju da se bave naukom i da vide da i neko ko je poznat i javna ličnost ima puno problema od porodičnih do onih svakodnevnih.

Skoro uvek ste nasmejani. Koliko puta ste morali da nosite lažni osmeh i pričati pred hiljadama ljudi, dok se u Vama sve lomilo?

– Hiljadu puta. Ja sam večito nasmejan lik koji svojim osmehom pokreće volju za sopstvenim životom i želju za životom. Da mi nije osmeha, odavno me ne bi bilo.

Gledaocima, prijateljima i publici otkrili ste detalje i Vaše životne priče. Je li bilo teško to podeliti s tolikim brojem ljudi koje nikada niste upoznali?

-Ne, zašto bi bilo teško. Moj život je jedna velika tragedija i tunel kome se ne nazire kraj. Odrastao sam sa majkom bez oca. Otac mi je otišao u rat i vratio se tek kada sam napunio 6 godina. Tako da tu očinsku ljubav nisam ni imao. Deda me je odgajio, majka nije imala nikakovo primanje pa čak ni da mi kupi lekove koje bebe trebaju da piju. Kada sam napunio 17 godina igrom slučaja imao sam neke tegobe koje su rezurtirale hipertenziju. A saobraćajnu nesreću sam imao kada me je auto udario i imao sam ozbiljnih problema. Ali bog me je uvek čuvao.

Veoma ste popularni. Šta sve ta popularnost nosi? Koje su njene mane, a koje vrline?

-Ja uopšte ne osećam nikakvu popularnost. Ja sam i dalje Stefan Unić koji živi normalno, razgovara sa meštanima. Kupuje ujutru hleb u pekari i priča sa obližnjim komšijama. Ja ne mogu da budem zvezda jer okolnosti u kojima sam izrastao mi to nisu dozvoljavale. Bili smo jako siromašni kada sam bio mali, tada niko nije hteo da se druži sa mnom. Nisam imao drugare i prijatelje. Ostao sam bez njih i bio sam jako tužan.

Zbog Vaše izloženosti u javnosti, jeste li nekad doživeli neku neugodnost?

-Ma ne, zašto bi doživljavao neprijatnosti. Mene ljudi uopšte ne vide kao poznatu i popularnu ličnost, već kao normalnog čoveka.

O kakvoj budućnosti maštate i gde vidite sebe za 10-15 godina?

-Sanjam mir,sanjam samo da imam puno pravih prijatelja i životinja. Živim na selu, sve to imam i ne patim za nekim mnogo boljim stvarima. A sebe za 10-15 godina vidim tu gde sam i sada, u Trsteniku. Nemam neke sada  posebne ambicije i želje. Ja volim da vreme sve to lepo isklesa.

Da li može da se živi od mašinstva?

-Itekako se može lepo živeti, pa ljudi imperiju sagrade sebi od tog posla. Doduše ja sam mlad inženjer pa sam zadovoljan svojim prihodima koliko god da su, ja se zadovoljavam I malim stvarima. Ovim putem bih želeo da se najviše zahvalim mojoj majci što me je naučila pravim vrednostima I da se zadovoljavam malim stvarima. Tako da ovaj razgovor, intervju sa vama bih želeo da završim I mladima poručim da je najveća satisfakcija ulagati u sebe I jer dobri inženjeri, lekari, doktori nauka su nam uvek potrebni.