Tekstopisac Marina Tucaković preminula je 19. septembra, a 40 dana nakon njene smrti, njen sin Milan Laća Radulović progovorio je o njenim poslednjim danima i nepoznatim detaljima iz njihovog života.
– Mojoj majci se stanje naglo pogoršalo. Nije imala simptome kovida, ali je mesecima bila u lošem stanju, maltene se gasila. Desila se progresija bolesti i ništa više nije moglo da se uradi. Svi mi oko nje, moj otac, medicinska sestra i ja, osećali smo da je prosto blizu kraj. Njeno fizičko stanje, način na koji se ona borila, poslednjih mesec dva je posustala. Kilaža je naglo opala, više nije imala fizičke snage koliko duhovne. Poslednjih mesec dana je htela da ide u kafanu i htela je da se druži sa ljudima i tako provede poslednje dane. Dobila je kovid i naglo joj je pozlilo. Zvao sam hitnu pomoć, nisam mogao da ih dobijem, prebacivali su me u različite službe, to je bilo u trenutku kada se dešava ceo haos u vezi sa koronom. Hitno je onda prebačena u bolnicu, sa respiratora na respirator, ne znam koliko je dana to trajalo. To su bile neprospavane noći. Sa majkom nisam mogao da komuniciram, tati je bilo loše, meni je bilo loše- u celoj toj agoniji trpeo je moj organizam i moje emotivno stanje, ali i intelekt – počeo je Laća svoju ispovest.
On je priznao da je bio spreman na najgore, ali je do kraja verovao da će se desiti čudo.
„Ja sam bio spreman za najgore. Izgledi nisu bili dobri. Bio sam svestan toga da je Marina posustala u toj borbi. Ne postoji način na koji možeš da se izboriš za dalji život“ , rekao je on u intervjuu za Novu.
Nakon što je sinu Marine Tucaković javljeno da je ona preminula, ocu nije mogao lično da saopšti jer je bio pozitivan na kovid, te mu je javio putem telefona. Takođe, zbog cele situacije sa korona virusom, sahrana je bila pomerena za 10 dana, kako bi Laćin otac ozdravio i mogao da pristustvuje.
Sećajući se dana kada je Marina ležana na onkologiji, Milan je otkrio da je njen humor bio glavna linije odbrane.
– Uglavnom pamtim lepe stvari, čak i taj proces izlečenja. Sećam se naše komunikacije fiksnim telefonom, kada sam bio na klinici i lečio se od heroina. Kada bih se sećao ružnih stvari, samo bih gajio neki bes, a onda bih krivio ljude, a to nema smisla kada se baviš kreativnim poslom. Pamtim sve – od malih šala i nekih situacija punih humora. Dok je ležala na onkologiji njoj je humor bio glavna linija odbrane. Sve, čak i najgore vesti, prihvatala je realno. Humor nikada nije gubila, to nas je branilo od tuge – rekao je Radulović.
Kad sam izašao sa lečenja samo me je zagrlila
– Moje lečenje je bilo proces. Vuklo se to dosta dugo, bio zavistan od heroina nekoliko godina. U jednom trenutku moje lečenje nije bilo moguće u kućnim uslovima. Bez mame i tate, ali i bez svog psihijatra nikada ne bih mogao da se izlečim. Psihijatar je predložio kliničko lečenje i izolaciju. To je bilo nekih petnestak dana u privatnoj klinici. To je bio „stani – pani“ momenat. Svi su bili uplašeni za mene. Bio je trenutak, ili ćeš levo ili desno. Znali smo da ako ne budem imao snage, mogu lako da odem do tačke bez povratka. Ali, uz Marininu podršku i svoju spremnost da se lečim, uspeo sam. Trajalo je mesec dana dok nisam zaista otišao na kliniku, a onda kada sam otišao, izlečio sam se. Kada sam izašao iz klinike, izgrlili smo se. Jedino smo se u tom periodu čuli preko fiksnog telefona, pošto posete nisu bile dozvoljene. Smeš samo sa dve osobe da pričaš, ja sam izabrao mamu i jednog druga. Ona mi je užasno falila, da vidim njen lik. Fizički mi je falila. Nije ništa rekla kada me je videla, prvo je me zagrlila i izljubila. Ali, bila i je srećna.
AUTOR: KURIR.RS/NOVA.RS/HYPETV.RS
