Seksualni odnosi u srednjem veku su u određenom smislu predstavljali tabu temu, iako mnoge od činjenica koje danas znamo i u koje verujemo predstavljaju mitove.
Ideja koju imamo o seksualnom životu srednjovekovnih ljudi puna je mitova i predrasuda, najčešće pod uticajem književnosti i filmske industrije. Ali stvarnost je bila mnogo složenija nego što bilo kod od nas može i da zamisli. Istoričarka Кetrin Harvi u svojoj knjizi „Vatrene požude“, razbija neke od ukorenjenih ideja koje imamo o seksualnim odnosima u srednjem veku.
Da li je crkva imala nešto protiv seksualnih odnosa?
Iako je to smatrala prvorodnim grehom, crkva nije imala ništa protiv seksualnih odnosa između supružnika. Ali jeste protiv seksa iz zadovoljstva, koji je smatrala sodomijom. Koncept se danas obično povezuje sa homoseksualnim odnosima, ali nekada je podrazumevao svaki seksualni čin čija svrha nije bila reprodukcija. Zato su se oralni i analni seks, ali i masturbacija smatrali delima sodomije.
U hrišćanskom svetu, sodomija je mogla da predstavlja i zločin. Vlasti su u nekim slučajevima bile veoma popustljive – na primer, muškarci su mogli da imaju ljubavnice i da idu u javne kuće, dok su u drugim okolnostima aktivno progonili homoseksualce.
Istom logikom, prostitucija je bila dozvoljena i smatrana je „manjim zlom“. Javne kuće su bile vlasništvo opštine, kako bi vlasti mogle da regulišu dešavanja u njima i izbegnu nerede. Dok su prostitutke – iako grešne žene u očima crkvenih velikodostojnika – imale obezbeđene određene bezbednosne i higijenske uslove.
Mitovi: Pojas nevinosti i „droit du seigneur“
Naša ideja o srednjovekovnoj seksualnosti je prožeta brojnim mitovima. Dva najpoznatija su pojas nevinosti i pravo prve bračne noći ili na lat. droit du seigneur.
Pojas nevinosti je navodno, bila neka vrsta metalnih gaćica koje su se stavljale na žene i onemogućavale ih da imaju seksualne odnose. One su se zaključavale, a ključ je imao muž ili verenik, da bi izbegao mogućnost neverstva u odsustvu. Međutim, ne postoje direktni dokazi o postojanju pojasa nevinosti, a oni neposredni se pojavljuju samo u književnim izvorima. Pored toga, iz očiglednih razloga ova praksa bi bila izuzetno naporna i otežavala bi odlazak u kupatilo, a najverovatnije bi izazvala i ozbiljne povrede intimnih delova.
Još jedan veliki mit, jeste pravo prve bračne noći – prema kom je lokalni feudalac imao pravo da provede bračnu noć sa tuđom mladom. Baš kao i pojas nevinosti i on se pojavljuje samo u književnim izvorima i o ovome ne postoje konkretni istorijski dokazi, a još manje zakonik koji ovu praksu čijni „legalnom“. Naravno, to ne znači da nije bilo zloupotreba od strane vlastele.
Da li su u brak mogli da „uđu“ samo nevini supružnici?
Crkva je svakako stavljala veliki akcenat na čednost i činjenicu da u brak treba ući nevin, posebno u slučaju žena. U teoriji, predbračni seksualni odnosi nisu trebali da se dese, ali stvarnost je bila sasvim drugačija.
U slučaju muškaraca, u praksi se pretpostavljalo da je svaki već imao neko seksulano iskustvo pre braka. Ovo je bilo toliko izraženo da se u slučaju mladoženja koji su bili nevini pred oltarom sumnjalo da je možda homoseksualac ili impotentan. S obzirom na to da je svrha braka bila reprodukcija, oboje su smatrani nepoželjnim – stoga je iskusni mladoženja smatran poželjnim.
Kada su žene u pitanju, njihova čednost je bila imperativ. Ovo nije bilo isključivo moralno pitanje, već i praktično u smislu da tada nisu postojali DNK testovi koji bi mogli da ustanove ko je otac deteta. U praksi, međutim, postojali su načini – čak opisani u medicinskim raspravama – da se „falsifikuje“ nevinost, poput stavljanja pijavica u vaginu kako bi ona krvarila tokom odnosa.
BONUS VIDEO:
hypetv.rs / kurir.rs
