“JEDNU ŽELJU IMAM, DA ME SAHRANE PORED SRPSKIH VOJNIKA, U SRPSKOJ UNIFORMI”: Deka Đorđe poslednji intervju dao za Beogradske medije

Đorđe Mihailović bio je čuvar srpskog groblja “Zejtinlik” više od šest decenija, a danas je preminuo u 96. godini.

Deda Đorđe je preminuo u svojoj kući, okružen porodicom, suprugom, ćerkom, ima i dve unuke i dvoje prauničadi. Već dve nedelje bio je jako loše. Promene vremena nikako nisu odgovarale njegovim plućima, s kojima je oduvek imao problema. Već je godinama bio narušenog zdravlja, a umro je kako je i želeo, u svojoj kući sa porodicom. Želja mu je bila da bude sahranjen na “Zejtinliku”, gde mu počivaju i otac i deda.

Nažalost, deka Đorđe nije dočekao 100. rođendan, a upravo to smo mu nedavno poželeli, 1. maja, kada je napunio 95 godina. Upravo mu je taj intervju za Kurir bio i poslednji…

Još 1. maja davne 1928. rođen je Đorđe, koji će od korova i od zaborava šest decenija čuvati grobove srpskih junaka. Treća je muška glava ove srpske porodice iz Crne Gore koja više od 100 godina zadužuje Srbiju i Srbe. Čovek koji je postao naša ikona od lane dane je provodio u svom domu, u rodnom Solunu. Ne skidajući srpsku vojničku uniformu i, podrazumeva se, šajkaču, deda Đorđe je uz svoju voljenu Fotini okružen i simbolima srpstva, odličjima, plaketama…

Poziv Kurira dočekao je radostan i zahvalan što nije zaboravljen. Ali uz breme duboke starosti, razgovor telefonom je ipak za dedu Đorđa bio preveliki napor. U pomoć mu je priskočila divna Olga Tasić, koja sada zajedno sa Krstimirom Copasom, u kom teče i srpska krv, radi ono što je deka Đorđe činio decenijama – čuva slavne srpske grobove i ugošćava potomke i poklonike.

– Zahvaljujem puno na čestitki – najpre je rekao deda Đorđe.

To što je časna starina nosila u krvi ne da se naučiti, ne može se odglumiti. S tim se rađa. Još mu je deda Savo iz Grblja u Boki Kotorskoj uzeo pušku i dobrovoljno krenuo sa srpskom vojskom. Prevalio je i Albansku golgotu i Solunski front. Sudbina mu namenjuje da skuplja kosti hiljade srpskih vojnika. I kad se, konačno, Veliki rat okončao, ostao je u Solunu da na Zejtinliku čuva ove svete grobove, gde i sam počiva. U godini kad Savo umire, rađa se Đorđe. Prve korake pravio je među sedam i po hiljada grobova, pamteći imena uklesana na belim krstovima, na mermernim pločama… Gledao je od oca Đura šta znači biti Srbin i kako se čuva srpstvo u tuđini.

– Istorija porodice Mihailović počinje sa mojim dedom, koji po završetku rata ostaje ovde, u Solunu. Deda Savo bio je prvi čuvar Zejtinlika, pa zatim moj otac i onda ja. Ceo život sam proveo na groblju – pričao nam je deka Đorđe.

Od 1961, po smrti oca, i sam je postao čuvar groblja.

– Dolazili su vojnici – veterani rata da zapale sveće svojim stradalim drugovima, braći, kumovima… Kasnije, kako su godine prolazile, a oni poumirali, počeli su da dolaze njihovi potomci – dodao je tada starina.

Ravno 61 godinu deda Đorđe je dočekivao i ispraćao Srbe. Pod maslinom, s uvek punom čašicom rakije za svakog ko dođe. Najpre da se popije za pokoj duše junaka, pa za zdravlje njihovih potomaka. Sedeći za stočićem u hladu recitovao je junačke stihove. A iza, iz zelenila, milele su kornjačice…

– Svih ovih godina poštovali su me svi – Srbija, naš konzulat ovde u Solunu i svi naši ljudi koji obilaze groblje. Sada mi dani prolaze mirno, porodično. Zdravlje i godine mi ne daju drugde do da budem kod kuće. Sada mi je važno da vam kažem nešto. To pričam tolike godine i to svi treba da znaju – najbitnija je naša domovina, naša Srbija! – isticao je deda Đorđe.

Najveća žal mu je bila što Mihailovići više neće ‘oditi pored junaka. Sina, kako priča, bog mu ne dade. Ćerka je tu, ali za posao čuvara, veli, treba muška snaga. Ali međ’ junacima počivaju Mihailovići. I zato samo jedno moli.

– Ovde na groblju, pored naših vojnika, kraj kojih smo svi godine proveli, sahranjeni su mi i deda i otac. Sad samo jednu želju imam – da budem sahranjen tu, pored njih, među našim vojnicima. I obavezno da me sahrane u našoj, srpskoj uniformi, u kojoj sam ceo život proveo. Nadam se da će mi Srbija tu želju ispuniti, to joj ostavljam u amanet – veli deda Đorđe.

Srećan je bio što ga Srbija čula i videla za 95. rođendan i što je znao da nije zaboravljen, već poštovan…

– Hvala što ste me saslušali. Nadam se da ćete doći na Zejtinlik. Pozivam vas na rakiju i čuveno slatko od pomorandže moje supruge Fotini. I da, pošaljite mi primerak novina kad objavite – rekao nam je deda Đorđe.

hypetv.rs / kurir.rs