Psiholozi upozoravaju na posledice koje jučerašnja tragedija, kada je trinaestogodišnjak pucao na svoje drugove i nastavnike u školi, može da ima na decu i savetuju da o tome treba razgovarati s njima, ali bez prisile.
Deca imaju svoje strahove i osećanja s kojima se bore i to je nešto prema čemu bi trebalo da imaju razumevanja roditelji ali i svi oni koji su u kontaktu s njima – nastavnici, bake i deke, tetke i stričevi, treneri… Kao i odrasli, i deca često prolaze kroz stanje šoka, besa, tuge, straha i bespomoćnosti kada saznaju da ljudi umiru neočekivano. Ali za razliku od odraslih, deca imaju slabije razvijene komunikacijske i emocionalne veštine, te, u zavisnosti od uzrasta i stepena razvoja, svoje misli i osećanja izražavaju drugačije od odraslih.
1. Razgovarajte s detetom o svemu što je čulo
2. Pružite mu osećaj sigurnosti
3. Distancirajte se i vi i dete od vesti, društvenih mreža, da ne biste još više bili izloženi traumatičnom događaju
4. Nemojte ga terati da priča ako ne želi, ali mu stavite do znanja da želite da ga saslušate
5. Obratite pažnju na ponašanje deteta
Kako započeti razgovor?
Kod mlađe dece važno je da se usredsredite na to da deca mogu da budu zabrinuta za svoju bezbednost. Predškolci i učenici prvog i drugog razreda mogu da brinu o tome da li je njihova porodica bezbedna.
Kada je reč o starijoj deci, možete da ih pitate šta su čuli, šta misle o onome što se dogodilo, pustite ih da postavljaju pitanja. Važno je stvoriti okruženje koje omogućava detetu da izrazi svoje emocije i pomaže mu da filtrira informacije.
Kada se desi ovakav gubitak, ne postoje prave reči kojima ćete umiriti dete. Ono što roditelj može da uradi jeste da bude tu za svoje dete i da mu pruži utehu.
Pre nego što razgovarate s detetom treba da procesuirate sopstvena osećanja da ne biste svoju anksioznost preneli na dete. Bolje je da pozovete prijatelja ili da podelite svoj bes i frustraciju s partnerom. Zatim saslušajte i utešite svoje dete.
Distancirajte se od društvenih mreža kako ne biste još više bili izloženi traumatičnom događaju. Fotografije i video-snimci u medijima mogu da imaju psihološki efekat na dete kao da je i samo bilo na mestu incidenta, stoga ograničavanje izloženosti ovim sadržajima može pomoći u zaštiti dece.
Obratite pažnju na ponašanje deteta
Deca nakon traumatskog iskustva mogu da imaju pojačane noćne more, nagle promene u raspoloženju i promene u ponašanju u igri (npr. mogu da glume pucnjavu, oponašaju umiranje i sl.).
Takođe mogu da osete bolove u telu (glavobolja, bol u stomaku itd.), a kod dece koja su posebno uznemirena ili anksiozna može da se javi noćno mokrenje, pojačana privrženost i izlivi besa.
Ohrabrite ih da govore o svojim osećanjima
Važno je da ohrabrite decu da pričaju o svojim strahovima i, što je još važnije, jeste da ih saslušate. Pričajte o tome šta su sve čuli, uverite ih mirno da škole povećavaju mere bezbednosti. Podsetite ih da su bezbedni s vama kod kuće. Nikada ne izbegavajte razgovore o smrti i umiranju.
U danima koji nam predstoje, nakon tragedije, najbolje je ograničiti izlaganje vestima koje mogu izazvati dodatni stres i anksioznost.
Pucnjava u školi je traumatski događaj koji potencijalno može da izazove posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) kod osoba koje su bile direktno izložene.
Deca su još ranjivija, više studija dokazalo je da trauma iz detinjstva može da ima trajne efekte na psihu mladih, kako u smislu njihovog psihološkog pogleda na svet tako i u njihovom fiziološkom sistemu koji se bori sa stresom i anksioznošću.
hypetv.rs / alo.rs
